Избавија Бегзаде личког Мустај-бега из тавнице од Измира краља 0001    Сад у име бога истинога 0002    ђе сједимо да се веселимо, 0003    бог нас мио вазди веселио 0004    и од сваке муке заклонио: 0005    тешке муке и душманске руке 0006    много дуга и невјерна друга. 0007    Тешко вуку меса не једући 0008    и магарцу с коњма путујући, 0009    и купусу на рђаву месу, 0010    оном зету што пунице нема, 0011    тешко капи на ћелавој глави, 0012    доброј пушци у страшивој руци, 0013    оштрој сабљи у лоша јунака, 0014    доброј сукњи на лошој дјевојци, 0015    и калпаку на објешењаку, 0016    свиленици на објешеници, 0017    а ђердану на гушаву врату. 0018    Још по томе, соколови сиви, 0019    сваком момку срећа допаднула 0020    и у срећи по једна дјевојка, 0021    мени двије, нек ми жао није: 0022    прву плаву, нек стоји под главу, 0023    црна ока, нек стоји под руку. 0024    Све се код њех срећа намјерила: 0025    висока је баш ко Јабланичка 0026    а краката баш ко из Коњица, 0027    а везиља баш ко из Сарајва, 0028    танко збори баш ко Рогатичка, 0029    црна ока баш ко Пријепољка, 0030    дрваруша баш ко Горажданка, 0031    а гузната баш ко Таслиџанка, 0032    а главата баш ко и Пазарка, 0033    а гушава баш ко и Сребреничка, 0034    помалешна баш ко и Јањарка, 0035    сад бијела ко што и Латинка, 0036    а срдита баш ко Црногорка, 0037    танка раста баш ко Србијанка. 0038    Сад по томе, љубавна дружино, 0039    стару пјесму да вам казујемо, 0040    стару пјесму од страог земана, 0041    што су стари радили јунаци, 0042    прије било, сад се спомињало. 0043    Вино пије седамдесет бега, 0044    у Крајину под Бегову кулу, 0045    танку кулу бега Личанина, 0046    и међу њих бег Мустај-бег Лички. 0047    Редом холба по дружини хода, 0048    сваки јунак редом проговара: 0049    неки хвали своју танку кулу, 0050    неки своје свијетло оружје, 0051    неки коња од мејдана хвали, 0052    неки фали љубезну дјевојку. 0053    Беже шути, ништа не говори, 0054    шарку књигу држи у шаками, 0055    на десну се поткочио руку 0056    па за русу уфатио главу, 0057    све прољева сузе од очију. 0058    Седамдесет говорило бега: 0059    »Мустај-беже, царева газијо, 0060    што је твоја рука опанула, 0061    златне холбе прифатити неће? 0062    А што су ти уста затворена 0063    па ни с кијем говорити неће? 0064    Што си русу оборио главу? 0065    Што прољеваш сузе од очију? 0066    Откуд књигу држиш у шакама, 0067    је л’ ти, Беже, књига од мејдана?« 0068    А Беже им тихо одговара: 0069    »Прођ’те ме се, седамдесет друга, 0070    да је богдо срећа донијела 0071    да је ситна књига од мејдана, 0072    нимало се не би окахрио 0073    ни старости своје пожалио, 0074    већ се моје срце заплакало, 0075    па од тешка јада испуцало, 0076    баш ко земља кад је љето сушно 0077    па под јесен много кише пане ─ 0078    све се земља са земљом састаје 0079    срце никад рахат бити неће, 0080    већ је моје срце узаврело, 0081    готова је памет оставила, 0082    још мало ћу у гору бјежати. 0083    Знате, браћо, није давно било, 0084    кад ја скоро одо до Стамбола 0085    да у зо час вадим агалуке 0086    код нашега цара честитога, 0087    на спахије поправљам берате 0088    у зо час се спахилуци дали, 0089    док ја сиђе бијелу Стамболу, 0090    и извађи мног’м агалука, 0091    јоште више прави спахилука, 0092    на Лику ми останила кула, 0093    и у кули вјерна моја љуба, 0094    и Бегзада кћерка јединица. 0095    Ја сам дуго био у Стамболу. 0096    Докле одо и опет се вратих, 0097    дана прође цијела година. 0098    Кад ја, браћо, на Крајину дођо, 0099    кад се моја кула заплакала, 0100    Власи танкој кули долазили, 0101    бијелу ми кулу похарали, 0102    из ризнице благо покупили, 0103    и Бегзаду моју заробили, 0104    под камен ми руке оставили. 0105    Ев’ од тадај седам годин дана, 0106    разбиро сам све четири стране 0107    ја не знадо ђе је, и како је, 0108    ни кака је сила заробила. 0109    Кроз седам пуније година 0110    спремио сам седам крихмана 0111    у све седам влашкије земаља, 0112    да ја хабер за дјевојку немам, 0113    как одоше, још се не вратише, 0114    за њих гласа ни хабера нема, 0115    нек бог знаде, сви су изгинули 0116    ја не знадо ђе су, ни како су. 0117    А синоћ ми ситна књига дође 0118    од Измира, од града влашкога, 0119    од Бегзаде, моје кукавице. 0120    Моја цура књигу оправила, 0121    у књизи ми тихо говорила: 0122    ─ Еј, мој бабо, беже Личанину, 0123    ђе си, бабо, нигдје те не било, 0124    кроза седам пуније година 0125    не би кадар мене потражити. 0126    Ако не знаш ђе сам и како сам, 0127    ако ниси прије разумио 0128    на каке сам јаде ударила, 0129    најприје ме Влашче заробило, 0130    силно Влашче, колошварски краље, 0131    кад с’ ти, бабо, био у Стамболу, 0132    кад си ошо о Ђурђеву дану, 0133    па су прошла три пуна мјесеца 0134    по Илињу дану несретноме. 0135    На Илињ-дан бијах поранила 0136    још се момци избудили нису 0137    а ни зора није ударила, 0138    а ја сишла бија на авлију, 0139    да налијем воде у ибрике 0140    с несретнога нашег шадрвана. 0141    Истом куцну халка на вратима. 0142    Ја се млада из авлије јављам: 0143    Ко то куца, још сабаха нема, 0144    овде нису курве затворите. 0145    Ако слугу викнем Хусејина, 0146    убиће те, ни скочити нећеш. 0147    Истом душман са сокака викну: 0148    ─ О Бегзада бега Личанина, 0149    вакта немам зоре ишчекати 0150    јера књигу носим од Стамбола 0151    од твог бабе, бега Личанина, 0152    спречну ти је књигу оправио, 0153    па је онда мене говорио 0154    кад год кули на Крајину дођем, 0155    да би ноћи половина била, 0156    да ја тебе по имену викнем, 0157    да си лахак скочит из душека. ─ 0158    Превари ме силан душманине, 0159    приђе млада до каната близо, 0160    па отвори на авлију врата, 0161    паде Влаше баш ко брза муња, 0162    уфати ме за бијеле руке, 0163    најави се влашка њемадија, 0164    одлећеше уз бијелу кулу. 0165    На ризници одвалише врата, 0166    покупише готовину благо, 0167    поломише сребрене рафофе, 0168    повадише чифилуке златне, 0169    мене јану тамо одведоше. 0170    Кад ме сведе Колушвару граду, 0171    па ме силан у алвате баци, 0172    држа мене цијелу годину. 0173    Добро ме је Влашче надржало, 0174    пазио ме баш ко милу ћерку, 0175    док ми душман лице опазио 0176    па се на ме ашик учинио, 0177    три пут ме је у цркву водио, 0178    варале ме влашке књигоноше 0179    не би ли се превјерила млада. 0180    Ја се, бабо, не шће преварити; 0181    на мене се Влашче расрдило 0182    па ме сведе дубоку лиману 0183    да ме баци у море дебело. 0184    Ту жешћега нађе Каурина 0185    нађо, бабо, од Измира краља. 0186    Продаде ме краљу измирскоме 0187    за хиљаду и триста дуката. 0188    Одведе ме до Измира града. 0189    Кад ме сведе бијелу Измиру, 0190    па ме тури у алват одају 0191    са Милевом, шћери јединицом. 0192    Држа мене четири године 0193    док ми силан лице сагледао, 0194    одвише се ашик учинио, 0195    па ме трипут води намастиру. 0196    Молише ме да вјеру преврнем, 0197    млада вјеру преврнути нећу. 0198    Каурин се на то расрдио 0199    сву је своју земљу задрмао, 0200    Далманцију и Принциповину, 0201    све састави влашке књигоноше, 0202    по закону књигоноше пита 0203    може ли му крсту поднијети 0204    да обљуби булу некрстену. 0205    Закони му не шћеше ријети 0206    да ме назор море превјерити 0207    док не гради многе хаирове. 0208    Кад начини седам манастира, 0209    и међу њи Јевросиму цркву, 0210    онда би му књиге посулиле 0211    нека љуби булу некрштену. 0212    Одвише је Влашче осиљело, 0213    пет стотина сакупи мајстора 0214    док начини седам намастира, 0215    сад почимље Јевросиму цркву. 0216    Ако биде од бога суђено 0217    те не пукну из неба громови, 0218    не сруше му дувар до темеља 0219    већ управи од камена цркву, 0220    назор ће ме Влаше превјерити. 0221    Еј, Крајино, ватром изгорела, 0222    ђе у теби нејма јунака 0223    израд бога и оног свијета 0224    да избави роба из Каура! 0225    А мој бабо, Лички Мустај-беже, 0226    ако не знаш ђе сам и како сам, 0227    ето сам ти књигу оправила, 0228    виђај добро што ти књига каже, 0229    бијело сам лице оштетила 0230    од образа крви наточила, 0231    па сам крвљом књигу написала. 0232    О мој бабо, беже Личанине, 0233    јазук теби и гласу твојему 0234    што ме држиш у каурске руке, 0235    пуно ми је седам годин дана, 0236    а кадер ме избавит ниси. 0237    Ако те је старост освојила 0238    па не мореш по тефдилу ходат, 0239    држати се бијесна Голуба, 0240    имаш блага па му броја нејмаш, 0241    имаш мала, карара му нејма, 0242    имаш многе луке и чифлуке, 0243    троши благо, остало ти пусто! 0244    е ти тражи за паре јунака, 0245    који ће ти ћерку избавити. ─ 0246    Па чујте ме, моја браћо драга, 0247    имам јунак хиљаду кметова, 0248    све готови кмети насељени, 0249    и у њихке сјеме и волови. 0250    Имам луку испод танке куле, 0251    средом тече вода студеница, 0252    на њој имам седам ваљарица, 0253    не ваљају какву беспослицу, 0254    већ ваљају чоху свакојаку, 0255    на годину хака истурају 0256    по хиљаду жутије дуката. 0257    Да је мајка родила јунака, 0258    мила сестра брата одгојила 0259    без бешике, на бијеле руке, 0260    и на чисто крило дјевојачко, 0261    мушкијем га пасом опасала, 0262    јуначкијем гласом довикала 0263    да себили своју русу главу 0264    и да сиђе бијелу Измиру 0265    да избави моју милосницу, 0266    дао би му пет стотин кметова. 0267    Ни с тијем га не би оставио, 0268    дао би му луку по темељу. 0269    Ни с тијем га не би оставио, 0270    дао би му хиљаду дуката 0271    за трошкова док Измиру сијде. 0272    Ни с тијем га не би оставио, 0273    би му танку кулу начинио, 0274    порад моје, а бољу од моје. 0275    Ни с тијем га не би оставио, 0276    би му дао сенат од дјевојке, 0277    ако б’ било од бога суђено 0278    па избави и здраво се врати, 0279    нек је узме за вијерну љубу, 0280    ја од срца и немам евлада, 0281    ’сим Бегзаду, једну у вијеку, 0282    а има ми осамдесет љета. 0283    Ако б’ било по реду мријети, 0284    кад ја умрем на Лику широку, 0285    све остаје њему и Бегзади, 0286    сретан бити до вијека свога.« 0287    Седамдесет кад чуло јунака, 0288    који близу код Бега сјеђаше, 0289    он гледаше у зелену траву, 0290    како травке расту на завојке, 0291    баш ко дојке у добре дивојке. 0292    Који диље од Бега сјеђаше, 0293    тај се чини ништа и не чује. 0294    Ал’ бијаху врази донијели 0295    из Кладуше Мујина Халила, 0296    па му ђаво не да сидјет с миром, 0297    гледа Бега међу очи вране, 0298    гледа Бега па му говораше: 0299    »Личанине, крило од Крајине, 0300    је л’ истина што си говорио, 0301    је ли тврђа вјера од камена, 0302    да ме с цуром преварит нећеш? 0303    За више те ништа питат нећу.« 0304    Тврдо му се Беже кунијаше: 0305    »Е, мој сине, Хрњичин Халиле, 0306    тврђа ј’ вјера од сваког камена, 0307    што ти года речем на Крајини 0308    кад би богдо срећа донијела 0309    па би сјутра цуру избавио, 0310    ни за што те не би преварио, 0311    ако не би више притурио. 0312    Стер’, Халиле, бугар-кабаницу 0313    да ти градим ситне темесуће 0314    на мојије пет стотина кмета, 0315    да ти бројим хиљаду дуката.« 0316    Онда Халил тихо говораше: 0317    »Еј чул’ те ме, аге и бегови, 0318    вјера вам је, истину вама кажем, 0319    ја Измире прије чуо нисам, 0320    а камоли да сам долазио. 0321    Ал’ сам реко, препорећи нећу, 0322    све ћу ходат а за Измир питат, 0323    ја ћу сићи бијелу Измиру, 0324    јал’ Бегову шћерку избавити, 0325    јали русу главу изгубити, 0326    беден влашки њоме закитити 0327    јал’ костима добити тавницу, 0328    тавновати до умрлог дана. 0329    Који тамо добије тавницу, 0330    он Крајине више виђет неће, 0331    он се шале избавит не море, 0332    ни на благо, нити на јунаштво. 0333    Ал’ сам реко, преварити нећу.« 0334    Па му бугар-кабаницу баци: 0335    »Прави, Беже, ситне тенесуће, 0336    број ми одмах хиљаду дуката!« 0337    И то Бегу врло мило било, 0338    он прифати перо и хартије, 0339    начини му ситне темесуће 0340    на пет стотин својије кметова. 0341    Па зарови у џепове руке, 0342    изброји му хиљаду дуката, 0343    три стотине више претурио 0344    нек је момку слађе путовати: 0345    »Хајде, сине, хаирли ти било!« 0346    Халил паре у џепове баци, 0347    а покупи ситне темесуће, 0348    па у томе на ноге скочио. 0349    Велике га мисли притиснуле, 0350    танку пушку носи о рамену. 0351    У тој мисли до Кладуше дође, 0352    у авлију Мују налазио: 0353    затурио уз руке рукаве, 0354    на се турски авдес узимаше; 0355    већ бијаше половину дана, 0356    божјега се одужује дуга. 0357    А кад Халил на авлију дође, 0358    како дође, брату селам викну. 0359    Ага Мујо љепше прифатио, 0360    па Халила оком претурио, 0361    па Халилу брату говораше: 0362    »О, Халиле, моје десно крило, 0363    што с’ у лицу боју мијенио, 0364    ил’ си брате, вином префатио, 0365    ил’ с агама кавгу изводио, 0366    ил’ си био колу код дјевојке, 0367    па те цуре резир учиниле?« 0368    Онда Халил Муји говораше: 0369    »Брате Мујо, моје подузглавље, 0370    ја нијесам вином префатио, 0371    ни с агама кавге изводио, 0372    нит сам био у ситне сокаке, 0373    нит ме цуре резир учиниле, 0374    већ сам ти се лудо преварио, 0375    на Лику се, брате, погодио, 0376    са Турчином Бегом Личанином, 0377    за хиљаду жутије дуката, 0378    и бијелу по темељу кулу, 0379    и Бегову луку поткућницу, 0380    и на луци седам воденица, 0381    што ваљају чоху свакојаку, 0382    и његово пет стотин кметова, 0383    дао ми је сенет на дјевојку, 0384    да је узмем за вијерну љубу, 0385    да ја, брате, до Измира сиђем, 0386    да му бавим ћерку од Каура. 0387    Већ, сердаре, брате од матере, 0388    молим ти се како старијему, 0389    а поклањам ко и вреднијему, 0390    дај ми, брате, изун и халала 0391    и Ђогата мејданџију твога 0392    да ја идем до Измира сићи 0393    а ево ти ситни темесући 0394    од Бегово пет стотин кметова. 0395    Ако бог да па се здраво вратим, 0396    ми моремо сретни останути. 0397    Прођ’ се врага и чете хођења, 0398    ми гинемо и ране носимо, 0399    и губимо наше Крајичнике.« 0400    Кад то зачу буљубаша Мујо, 0401    он из руку ибрик испустио, 0402    ниско мрке опустио брке, 0403    па хајдучке очи исколачи, 0404    а натури мрње на обрве, 0405    на авлију гласовито виче: 0406    »Ој, копиле, мој брате Халиле, 0407    какав Измир, н’јмала те мајка, 0408    ко штоно те ни имати неће, 0409    ку ћеш ићи, не веле ти доћи! 0410    Ево пуно дванаест година 0411    како ходам по чети јуначкој, 0412    свуд сам, брате, чету саводио, 0413    до Црног мора долазио, 0414    од седефа чардак налазио, 0415    а за Измир никад чуо нисам, 0416    а камоли да сам долазио. 0417    Како ћу ти коња поклонити 0418    кад Каури коња увиђели, 0419    извадили суре Ђогатово, 0420    ђе год граду и паланци свратиш, 0421    свугди ће ти познати Ђогата, 0422    нећеш, брате, изнијети главе. 0423    Па ја тебе не би ни жалио, 0424    у зо час те отхранила мајка, 0425    ђе од тебе добра не имаде, 0426    одавно је Мујо потпазио, 0427    само не дам бијесна Ђогата. 0428    Па ти хајде, нек те носе врази, 0429    еј, моје те очи не видјеле.« 0430    Па му ситне оте темесуће, 0431    све их дере, на авлију баца. 0432    Кад то видје нагојак Халиле, 0433    од очију сузе упустио, 0434    па сердару брату говорио: 0435    »Јер то, брате Мустафага, радиш? 0436    А тако ми бога истинога, 0437    ако мене изун дати нећеш, 0438    изум, брате, и Ђогата твога, 0439    ја ћу теби ићи без изуна, 0440    украшћу ти бијесна Ђогата. 0441    Ако коња украсти не могу, 0442    ја ћу сићи у топле подруме 0443    извадићу оба веденика, 0444    убићу ти бијесна Ђогата, 0445    брате, Мујо, кроз оба колана. 0446    Ако си га на мејдан добио, 0447    и ја сам се, брате, придесио, 0448    у Ђоги је моја половина. 0449    Ако си га за паре купио, 0450    заједно смо почели ходити, 0451    те смо текли ситне маџарије, 0452    и тако је моја половина. 0453    Ако ти је мираз женевине, 0454    ја ти нећу водити Ђогата.« 0455    Па пролио сузе низ образе. 0456    Онда Мујо брату говораше: 0457    »О мој брате, аџамијо луда, 0458    зашто лијеш сузе од очију? 0459    Немој мени ићи без изуна, 0460    немој красти бијесна Ђогата, 0461    немој, брате, да т’ уједе гуја, 0462    да убијеш коња од мејдана, 0463    вет ти хајде до чаршије сиђи, 0464    па ти нађи Луку бојаџију, 0465    поздрав ћеш ми Луки понијети, 0466    нек покупи боје свакојаке, 0467    нека дође мојој танкој кули, 0468    нек ми коња тефдили Ђогата, 0469    у зо час га, брате, добавио, 0470    а у горе тебе охранио.« 0471    Оде Халил плацу и чаршији, 0472    до магазе Луке бојаџије, 0473    па му Халил тихо говораше: 0474    »О мој куме, бојаџија Лука, 0475    поздрав ти је Мујо оправио 0476    да накупиш боје из магазе, 0477    па да идеш до бијеле куле, 0478    да тефдилиш бијесна хајвана.« 0479    Скочи Лука, друге не учини, 0480    па на ноге назу јеменије, 0481    па наведе ситнијем сокаком, 0482    докле дође до Мујине куле. 0483    Срете њега на авлију Мујо, 0484    уведе га у топле подруме. 0485    Па допаде бијесну хајвану, 0486    те скидоше чула са Ђогата, 0487    на Ђогата тимар ударише, 0488    млаку воду и ракли сафуна. 0489    У сунђер му воду извадио, 0490    а чаршафом длаку положио. 0491    Па допаде бојаџија Лука, 0492    по Ђогату тефдил удараше. 0493    Кад на коња тефдил ударио, 0494    ти би реко па би се заклео 0495    није била длака ђогатска. 0496    Преви ћебе, каталију баци, 0497    потеже му четири колана, 0498    два иликли и два ибришима, 0499    и петицу ибришим-тканицу, 0500    штоно коња од колана чува. 0501    Па опреми бијесна Малина, 0502    изведоше коња на авлију, 0503    па их ето кули уз бојеве. 0504    Мујо виче грлом и авазом: 0505    »Вјера, љубо, драгша од очију, 0506    дедер спремај дјевера Халила, 0507    ти си млада соја маџарскога, 0508    ко што носе влашки барјактари.« 0509    Кад то зачу љуба Мустафина, 0510    она дође до Халила близу, 0511    оде спремат ђевера Халила, 0512    све маџарско рухо удараше, 0513    од табана до бијела врата. 0514    Око врата колијер од злата, 0515    уплете му седам плетеница, 0516    и три крста од сувог злата, 0517    и четири паре крсташице. 0518    Над очи му шкрло натурила, 0519    и свијетло прикити оружје. 0520    Мујо себе и Малина спреми, 0521    оба брата сишла на авлију. 0522    Е Халила, посједе Ђогата, 0523    ага Мујо бијесна Малина, 0524    па он грлом и авазом виче: 0525    »Еј, Ајкуна, сестро моја драга, 0526    ти заклопи кулу и авлију, 0527    па изиђи кули на бојеве, 0528    чувај добро од камена кулу, 0529    да не сиђу Власи низ планину, 0530    могу танку кулу запалити; 0531    заклати ми мог Омера сина, 0532    заробити и тебе и љубу.« 0533    То рекоше, низ поље одоше, 0534    и зелено поље прегазише, 0535    фатише се горе и планине. 0536    И двије-три горе прелазише, 0537    док падоше пољу приморскоме. 0538    Опази их Приморац Илија 0539    са бијеле куле од камена, 0540    па Илија из аваза виче: 0541    »О Косанда, моја вјерна љубо, 0542    а тако ти очињега вида, 0543    оди, приђи, до пенџера близу, 0544    па погледај низ поље зелено, 0545    ја бих реко па бих се заклео 0546    да ј’ у пољу Ђогат побратима, 0547    добар Ђого побратима Мује, 0548    ал’ га јаше фисан Маџарине.« 0549    Кад то зачу Косанда Влахиња, 0550    она млада до пенџера приђе, 0551    па низ поље очи оправила. 0552    Чим их виђе, бирдем говорила: 0553    »Господару, Приморац Илија, 0554    истина је, да је Ђогат Мујин, 0555    само га је неко тефдилио, 0556    и јаше га фисан Маџарине.« 0557    Онда рече Приморац Илија: 0558    »Е, тако ми свете летурђије, 0559    ко је года на Ђогату данас 0560    заиста га проводити неће 0561    док ј’ Илији на два рама глава.« 0562    Помиче се у рамену рука, 0563    скочи момак ко да не сједаше, 0564    танку лунту са чивије ману, 0565    часом спаде у ситне сокаке, 0566    док достиже Мују на Малину. 0567    Како паде, божју помоћ викну, 0568    Илија му боље прифатио. 0569    Руке шире, у лице се љубе, 0570    па Илија тихо говораше: 0571    »Алај, побро, буљубаша Мујо, 0572    зар си, брате, тако изнемого 0573    те си продо бијесна Ђогата?« 0574    Онда Халил тихо одговара: 0575    »Давор побро, Приморац Илија, 0576    није Мујо сурђул остануо 0577    да је продо бијесна Ђогата, 0578    на њему је Мујагин Халиле.« 0579    Кад то зачу Приморац Илија, 0580    то Илија тихо говораше: 0581    »Јаој, побро, Мујагин Халиле, 0582    како би те мого познавати, 0583    нијеси ми прије долазио.« 0584    Руке шири, у лице га љуби, 0585    и дођоше до бијеле куле. 0586    Од добрије коња одсједоше, 0587    те им млађи коње прифатише. 0588    Ето њихке кули уз бојеве, 0589    па сједоше ладно пити вино. 0590    Доклен бијел данак пролазио, 0591    тавна ноћца на земљу панула. 0592    И ноћише, лијепо им било, 0593    па на јутру боље поранише. 0594    Што говори буљубаша Мујо: 0595    »Побратиме, Приморац Илија, 0596    још ти брата оженио нисам, 0597    ал’ сам чуо гдје казују људи 0598    у Измиру граду каурскоме 0599    Бегова је цура заробљена. 0600    Дијете се моје преварило, 0601    и са Богом се лудо погодило, 0602    и захвалу пред дружину дало 0603    да ће главом до Измира сићи. 0604    Ја ти, побро, за Измир не знадем, 0605    није л’ богдо срећа донијела 0606    нећеш данас дикат учинити, 0607    да ми с братом у дружину пођеш, 0608    каил сам се натраг повратити, 0609    сама ми је кула на ћенару.« 0610    Проговара Приморац Илија, 0611    грчки збори да му не зна љуба: 0612    »Авај, побро, кладушки сердаре, 0613    ја ћу поћи рад хатора твога, 0614    ал’ ме више нигда виђет нећеш, 0615    ку’ ћу ићи не веле ми доћи, 0616    нити мени нит Халилу твоме.« 0617    Па подвикну слугу Методију: 0618    »Иди, спремај коње витезове!« 0619    Слуга Мито у подруме сијде, 0620    па опреми коње мејданџије. 0621    Опреми се Приморац Илија 0622    и са њиме Мујагин Халиле, 0623    и за њиме Мујо пристајаше 0624    па Халилу тихо говораше: 0625    »Стан’ полако, мој брате Халиле, 0626    мало ће те Мујо свјетовати. 0627    Ако ћеш ме, брате, послушати, 0628    гони коња, води побратима, 0629    све проласте каурске градове, 0630    докле граду Акшанскоме сиђеш. 0631    Туди имаде моја посестрима, 0632    посестрима капетан Влахиња. 0633    Ту ћеш, брате, бити на конаку, 0634    добро ће те сестра дочекати, 0635    рад хатора побратима свога, 0636    и она те море сјетовати.« 0637    То рекоше па се загрлише. 0638    Мујо љуби у гриву Ђогата, 0639    а Халил се по Ђогату свија, 0640    љуби Мују у бијелу руку. 0641    Оде Халил коња играјући, 0642    оста Мујо тужно кукајући, 0643    спремајући себе и Малина, 0644    баш да иде сенту на Крајину. 0645    Оде Халил дуго путовати, 0646    све пролази бијеле паланке, 0647    док сиђоше граду Акшанскоме, 0648    право кули капетана Влахињи. 0649    Кад падоше до бијеле куле, 0650    око куле камена авлија, 0651    на авлији затворена врата. 0652    Виђ’ Ђогата, три га клала вука 0653    он не чека капиџије млада, 0654    вет подиже чавла сва четири, 0655    па прескочи камену авлију. 0656    Кад погледа црнијем очима, 0657    кад авлија чохом застрвена, 0658    све по њојзи сребрени астали, 0659    и на њима чаше од биљура, 0660    наоколо боце и столице. 0661    Кад то виђе Мујагин Халиле, 0662    своме Ђоги тихо говораше: 0663    »Еј, Ђогате, један душманине, 0664    што поради штету на авлију, 0665    ко би сада џевап учинио.« 0666    Ђогат чује, зборит не могаше, 0667    већ све чавлом бије по камењу, 0668    док опази капетан Влајињу, 0669    како госпа на авлију дође, 0670    лами коња за лахке дизгине, 0671    па госпоја тихо говораше: 0672    »Маџарине, курвино копиле, 0673    откуд Ђогат побратима мога? 0674    Ти си мудро коња тефдилио 0675    да га нико познати не мере. 0676    Добра коња познајем Ђогата, 0677    казуј право, очи изгубио, 0678    откуд ти је Ђогат допануо.« 0679    Онда Халил тихо говораше: 0680    »Сестро мила, брата Мује мога, 0681    ја ако сам коња тефдилио, 0682    ја нијесам вјере предлежио. 0683    На Ђоги је Мујагин Халиле.« 0684    Кад то зачу капетан Влахиња, 0685    руке шири те Халила љуби. 0686    Одведе га у алват одају, 0687    и са њиме Приморац Илија. 0688    И ноћише, лијепо им било, 0689    и на јутро боље поранише. 0690    Сад се Халил стаде опремати, 0691    а Влахиња њега запитиват: 0692    »Ку’ ћеш побро, Мујагин Халиле, 0693    докле си се јунак замучио?« 0694    Халил лаже, право не казује, 0695    већ он каже, уходи градове. 0696    Спреми себе и Ђогата свога, 0697    и Илија себе и вранчића, 0698    и одоше посред латинлука, 0699    док сиђоше дебелу лиману. 0700    Од добрије коња осједоше 0701    па водају коње уз лугове, 0702    док падоше четири Маџара; 0703    затурили на рамена лунте, 0704    и повели хрте и керове. 0705    Говори им Приморац Илија: 0706    »О бога вам, четири Маџара, 0707    куд је џада до Измира града? 0708    Ил’ ћу кренут уз морске лугове, 0709    ил’ ћу кренут низ морске лугове, 0710    ил’ ћу бродит дебела лимана?« 0711    Говоре му четири Маџара: 0712    »О наш брате, ти си јабанџија, 0713    ти нијеси прије пролазио. 0714    Немој бродит море у дебљину, 0715    вет окрени низ морске лугове, 0716    путоваћеш читав дан бијели 0717    докле нађеш гору Јабланову, 0718    њом ћеш ићи читав дан бијели, 0719    изићи ћеш у поље Петрово. 0720    Поље држи четири сахата, 0721    низ поље ћеш коња окренути, 0722    докле воду Мукијежа нађеш. 0723    Ту ћеш хладну воду прегазити, 0724    у томе ћеш до Измира сићи. 0725    Тамо веће како ти је драго.« 0726    Утом Халил проћера Ђогата, 0727    низ лугове морске ударише, 0728    прегазише низ лугове равне, 0729    и нађоше гору Јабланову. 0730    Њом идоше читав дан бијели. 0731    Ђе их годак данак остављаше, 0732    оба брата конак боравила. 0733    Изиђоше у поље Петрово, 0734    па низ поље коње навалише, 0735    докле пола поља погазише. 0736    Насред поља воду опазили, 0737    па на воду коње натераше. 0738    Тамам коњи воду прегазили, 0739    на Измиру пукоше топови, 0740    два заједно, пет стотин уједно. 0741    Онда вели Приморац Илија: 0742    »Побратиме, Мујагин Халиле, 0743    каква сила у Измиру граду 0744    те нолики пукоше топови?« 0745    А са срца Халил одјекује: 0746    »Е мој брате, Приморац Илија, 0747    топови су мене окахрили, 0748    добра нема нити му се надај, 0749    оба смо ти, брате, погинули. 0750    Ја не жалим своју русу главу, 0751    већ ја жалим твоју танку кулу, 0752    остаће ти много сирочади. 0753    Брез никаке муке и невоље 0754    хоћеш с мене изгубити главу. 0755    Што пукоше каурски топови, 0756    оно Влахче шенлук учињело, 0757    доградило седам намастира, 0758    и међу њих од камена цркву. 0759    Осму цркву душман начинио, 0760    осам му је убило громова, 0761    и онога Усту наимара, 0762    што је тако дикат учинио, 0763    те је одмах цркву оправио. 0764    Побратиме, Приморац Илија, 0765    нуто муке и невоље љуте, 0766    буд је Влаше доградило цркву, 0767    буд им сутра освјеће недеља, 0768    хоће водит Бегову Бегзаду, 0769    у цркви је назор превјерити. 0770    Ми одавно, брате, путујемо, 0771    жалосни се коњи уморили, 0772    вакта коња одморити немам. 0773    Побратиме, Приморац Илија, 0774    сад да су нам и коњи одморни, 0775    далеко смо кости затурили, 0776    није ласно заметнути кавгу. 0777    Кад б’ имали под пазува крила, 0778    кад би овди затурили кавгу, 0779    не би могли кости изнијети.« 0780    У том збору поље погазише, 0781    и Измиру на капију били. 0782    Кад ту седам стоји капиџија, 0783    на дуге се послонили лунте, 0784    и чувају на Измир капију. 0785    Заставише коња и јунака, 0786    па Халилу тихо говораху: 0787    »Маџарине, диље амо нећеш 0788    док не кажеш све седам језика!« 0789    Код Халила добра срећа била, 0790    три језика момак умијаше 0791    ал’ ниједног казивати неће, 0792    веће вако њима проговара: 0793    »Јазук вама, младе капиџије, 0794    јазук вама и краљу вашему, 0795    ми смо чули за ваше весеље 0796    ђе имате многе хаирове, 0797    задобили Туркињу дјевојку 0798    а спремате свадбу и угодбу, 0799    да Туркињом краља ожените, 0800    ми идемо на ваше весеље, 0801    ви чувате на граду капију, 0802    застављате наше мејданџије!« 0803    Па покупи Ђогату дизгине, 0804    и полети граду на капију. 0805    Ударише у ситне сокаке, 0806    допадоше до пјане механе. 0807    Пред механом коње расједоше 0808    и ето их у пјану пивницу. 0809    Засједоше хладно пити вино. 0810    Бијел данак био пролазио, 0811    тавна ноћца на земљу панула! 0812    Нут Халила верем прифатио, 0813    сву ноћ момак заспат не могаше, 0814    већ све виче на тулуме вино, 0815    полак пије, полак Ђоги даје. 0816    Доклен зора лице помолила, 0817    онда Халил тихо говораше: 0818    »Побратиме, Приморац Илија, 0819    ја би теби нешто говорио 0820    ако би ме тио послушати. 0821    Спремај себе и вранчића свога, 0822    па ти прођи градом на капију, 0823    ајде право низ поље зелено, 0824    те уграби Јаблан у планину. 0825    Чекај мене читав дан бијели, 0826    јазук ти је, брате, погинути 0827    јер ја хоћу заметнути кавгу, 0828    док поведу цуру намастиру 0829    и изиђу у поље зелено. 0830    Ја се јунак оженио нисам 0831    а нијесам јединак у мајке, 0832    самохрана останути неће.« 0833    То Илију сузе уграбише, 0834    па Илија тихо говораше: 0835    »Еј мој брате, Мујагин Халиле, 0836    од бога је велика грехота 0837    а од људи још виша срамота 0838    ја гледати себе избавити, 0839    а оставит побратима свога. 0840    Нећу, побро, живота ми мога. 0841    Када грми, нека и пуцају, 0842    заједно ћу с тобом умријети.« 0843    У том збору па се расвануло, 0844    и потоме сунце огријало. 0845    Док пукоше на граду топови, 0846    два заједно, стотину уједно. 0847    Ударише зиле и борије, 0848    изјави се влашка Далманција, 0849    одвали се на граду капија. 0850    Док ето ти од Измира краља, 0851    на ждралину, коњу великоме. 0852    Око њега седам ђенерала, 0853    и за њима тридест капетана, 0854    и за њима силовита војска. 0855    Стоји хрка кола и топова, 0856    и за њима сребрене кочије. 0857    Под кочије двије бедевије, 0858    чувају их четири солдата. 0859    У кочији госпа Јефемија, 0860    мила сестра од Измира краља, 0861    и код ње је бегова Бегзада 0862    и Персина Петра генерала. 0863    Кад то виђе Мујагин Халиле, 0864    одмах скочи, до Ђогата дође. 0865    Узе стезат на токе кајасе, 0866    а Ђогату тихо одговара: 0867    »Еј, Ђогате, моје ране љуте, 0868    хоће л’ бити од бога суђено 0869    да допанеш другоме у руке?« 0870    То му рече, посједе Ђогата 0871    и Илија својега вранчића, 0872    па за њима ето у сокаке. 0873    Испадоше граду на капију, 0874    зелена се поља дограбише. 0875    Кад се Халил дограбио поља, 0876    оде срдит бијесна Ђогата. 0877    Нагони га на кочије често, 0878    прескаче их с обадвије стране. 0879    А руже га четири солдата: 0880    »Маџарине, ал’ си осилио, 0881    јали је те памет оставила, 0882    јали не знаш гђе си јабанџија, 0883    чи су коњи, чије су кочије? 0884    Кочије су краља измирскога, 0885    у кочије господске дјевојке. 0886    Ти нагониш коња на кочије, 0887    прескачеш их с обадвије стране. 0888    Ако види од Измира краље, 0889    с русом ће те главом раставити.« 0890    Чује Халил, чини се не чуо, 0891    већ с Ђогата тихо проговара: 0892    »О, Бегзада, Личког Мустај-бега, 0893    а што си се млада понијела 0894    ђе ћеш бити измирска краљица, 0895    свилу прести, на свили сиђети; 0896    шећер јести, шербет воду пити, 0897    капетанке све измећарице!« 0898    Из кочија цура проговара: 0899    »Ид’ отален, курвино копиле, 0900    вјера моја и не убила ме, 0901    ја ћу мене смрћу саставити, 0902    а вама се нећу превјерити. 0903    Не дам тврду вјеру за невјеру!« 0904    Опет Халил цури говораше: 0905    »Е, Бегзадо, бега Личанина, 0906    знадеш добро, није било давно, 0907    кад си била на Лику широку, 0908    у дворове бега Личанина; 0909    па би често врази нанијели 0910    из Кладуше Мујина Халила, 0911    на Малину коњу коснатому, 0912    испод твоје од камена куле, 0913    ти наслониш лице на пенџера! 0914    Знаш кад бих ти Халил говорио: 0915    ─ Расти брзо, Бегова Бегзада, 0916    Халил ће се тобом оженити, 0917    или с тобом ил’ зеленом травом! ─ 0918    А ти би му млада говорила: 0919    ─ Ид’ отале, кладушко копиле, 0920    овди нема за те дјевојака, 0921    што је било све се разудало. 0922    Што сад има за господе расте. ─ 0923    Тако би га резил учињела. 0924    Да ти сада Халил може доћи, 0925    би л’ с’ од њега млада понијела?« 0926    Кад то зачу Бегова Бегзада, 0927    од очију сузе упустила. 0928    Кад то виђе Мујагин Халиле, 0929    јуначко му срце заиграло, 0930    на Илију грчки говораше: 0931    »Побратиме, Приморац Илија, 0932    гледај, брате, својој глави здравље, 0933    вакат дође заметнути кавгу.« 0934    Па над очи мрње натурио, 0935    до кочија коња догонио. 0936    Посјече им четири солдата, 0937    па Бегзади десну руку пружа: 0938    »Мене, Бегзо, шинула те гуја!« 0939    А Бегзада њему обадвије. 0940    Дофати је, на Ђогата баци, 0941    па се слеже пољем бијегати. 0942    Кад то виђе влашка Далманција, 0943    амам, брате, чуда великога! 0944    Кад спазише од Турске Турчина 0945    јер им нигда прије дошо није, 0946    сва се влашка земља припалила, 0947    за њиме се поћер натурио 0948    по зелену пољу измирскоме. 0949    А све с града дрмају топови, 0950    два заједно, па триста уједно. 0951    Пусто поље дуго и широко! 0952    Код Халила велика несрећа, 0953    мочарно се поље догодило, 0954    а Ђогату двоје дотежало, 0955    све му тону ноге до чукљева. 0956    Док га влашка сила притиснула, 0957    салећеше су стране четири. 0958    Навалише пушком од очију, 0959    сипа кугла ко из неба крупа. 0960    Ал’ се момку срећа догодила 0961    јер на момку многе амајлије, 0962    на Ђогату редом дилбагије, 0963    ниједна га не приваћа лунта. 0964    Али пуста сила саставила, 0965    добар Ђогат преко поља скаче, 0966    по њему се Халил повијаше. 0967    Сабљом маше с обадвије стране, 0968    брани себе и цуру Бегову. 0969    Куда годам прогони Ђогата, 0970    иза себе сокак остављаше, 0971    а лешине с обадвије стране. 0972    Све за њиме Приморац Илија 0973    на вранчићу коњу честитоме. 0974    Помичу се уз поље зелено, 0975    али сила даље не даваше. 0976    Један бог зна, добри су јунаци, 0977    ал’ се гора исјећи не море. 0978    Салећели су четири стране. 0979    Вид’ Халила, весела му мајка, 0980    једва дође до богаза тврда. 0981    Како паде у тврде богазе, 0982    вид’ ђидије Петра ђенерала, 0983    мудро Влашче па се домислио, 0984    па на логор виком извикује: 0985    »Видите ли, ш њима не виђели, 0986    ђе хоћемо лудо изгинути! 0987    Један јунак, а штета велика, 0988    њега гвожђе ни олово неће, 0989    све по трави положите лунте. 0990    Прифатите дрвље и камење, 0991    ви удрите коња и јунака, 0992    не би ли га коњом раставили.« 0993    Кад то зачу сила од Каура, 0994    све по трави побацаше лунте, 0995    прифатише дрвље и камење, 0996    навалише су четири стране. 0997    Вид’ Ђогата, заклали га вуци, 0998    ујовит се пусти догодио. 0999    Кад опази дрвље и камење, 1000    оде му се пусник извијати, 1001    по три копља преко поља скаче, 1002    по два копља небу у висину, 1003    док из седла истури јунака. 1004    Кад из седла истури Халила 1005    лахак момак бјеше на ногама, 1006    дочека се на ноге јуначке. 1007    Која фајда што се дочекао, 1008    два-трипут се момак окренуо, 1009    ’те дви-трије главе уграбио 1010    ал’ салеће тежа од душмана, 1011    салећеше те га уфатише. 1012    Свезаше му обадвије руке 1013    од лаката таман до ноката. 1014    Онда Халил гласовито виче: 1015    »Авај, побро, Приморац Илија, 1016    куд те сада занијеше врази?« 1017    Са стране се одзива Илија: 1018    »Еј, мој брате, Мујагин Халиле, 1019    оћера ме дрвље и камење, 1020    и моје су савезане руке!« 1021    Саставише обадва јунака, 1022    вратише их пољем измирскијем 1023    и са ш њима Бегову Бегзаду. 1024    Све од краља лете хабероноше: 1025    »Генерали, шалит се немојте, 1026    не погуб’те ваљана Турчина 1027    јер је јунак карара му нејма! 1028    Повед’те га граду измирскоме, 1029    и невјеру Приморац Илију!« 1030    Сва се влашка сила повратила, 1031    не идоше Јеросими цркви, 1032    већ одоше граду измирскоме. 1033    Краље оде на бијелу кулу. 1034    Доведоше Мујина Халила, 1035    и сокола Приморац Илију, 1036    на авлију, под краљеву кулу, 1037    и њихове коње мејданџије, 1038    на коњима сабље оковате. 1039    Па узеше Мујина Халила, 1040    на студен га камен посадише. 1041    Кад то виђе Бегова Бегзада, 1042    оде цура уз краљеву кулу, 1043    докле краљу паде у одају 1044    па овако краљу говораше: 1045    »Господаре, од Измира краље, 1046    да ти лажем, лагати не могу, 1047    ја не волим у те погледати, 1048    а камоли с тобом говорити, 1049    али морам, друга бит не море. 1050    Молим ти се као старијему, 1051    хоћеш ли ми изум поклонити, 1052    да ја сиђем на мермер-авлију, 1053    ено Власи убили Халила, 1054    турили га на ладна камена, 1055    па умире момак на камену. 1056    Изум мене да до њега дођем, 1057    да му пушћам свезе на рукама, 1058    да г’ окренем куд с’ окрећу Турци!« 1059    И краље јој изун поклонио, 1060    ето цуре низ бијелу кулу. 1061    Како паде момку на авлију, 1062    онда цура говори Халилу: 1063    »О Халиле, пиле соколово, 1064    да ти пушћам свезе на шакама,« 1065    ено Ђоге на авлију, твога. 1066    Ђогату сабље оковане, 1067    нећеш ли се коња дограбити, 1068    па ти бјежи пољем измирскијем, 1069    неш ли своје кости изнијети, 1070    а мене је вода понијела.« 1071    Онда Халил тихо говораше: 1072    »О, Бегзада, срце из њедара, 1073    попушћај ми свезе на рукама 1074    нећу ли се Ђоге дограбити 1075    и жалосне сабље оковане, 1076    да душману још начиним квара, 1077    и мене је вода однијела.« 1078    Кад то зачу Бегова Бегзада, 1079    одмах цура до Халила дође, 1080    одриши му свезе на рукама. 1081    Када момак руке опазио, 1082    одмах скочи, полеће Ђогату. 1083    Опази га сила од Каура, 1084    не дадоше коња узјахати, 1085    само зграби сабљу оковану, 1086    два-трипут се на авлију ману, 1087    још дви-три је уграбио главе. 1088    Бијеле му савезаше руке, 1089    турише га на хладно камење. 1090    Дође хабер краљу измирскоме, 1091    па се на то расрдио краље, 1092    виком краље из аваза виче: 1093    »Довете ми невјеру Илију 1094    што издаје за Турчина здравље!« 1095    Доведоше Приморац Илију. 1096    Ондар краље тихо говораше: 1097    »Невјерниче, Приморац Илија, 1098    не чудим се од Турске Турчину 1099    какву ми је штету начинио, 1100    никад нису пријатељи били, 1101    већ се чудим тебе невјернику, 1102    кулаузиш и Турке саводиш, 1103    грдну си ми штету начинио, 1104    да је никад заборавит нећу.« 1105    Онд’ Илија њему говорио: 1106    »Јадан краљу, немој запрдиват, 1107    краљско имаш а мудрости немаш, 1108    зар толико дознавао нијеси 1109    да је прече по богу миломе, 1110    нег по роду и оцу и мајци?! 1111    На благо се преварио нисам, 1112    ни сводио до Измира Турке, 1113    већ за вјеру и за побратимство. 1114    Добро слушај што ћу говорити: 1115    Да је мене срећа послужила, 1116    сву бих твоју земљу сарушио 1117    за Халила побратима мога. 1118    Али ти је добра срећа била, 1119    савезо си обадва јунака, 1120    сада ради како ти је драго.« 1121    Онда краље говори Илији: 1122    »О невјеро, Приморац Илија 1123    бирај смрцу коју ти је драго! 1124    Или волиш на ватри горети, 1125    или волиш низ море пливати, 1126    или волиш о коцу висити, 1127    или волиш у зиндан лежати 1128    или волиш да те посијечем?« 1129    Онда њему говори Илија: 1130    »Ти не лудуј од Измира краље, 1131    знадеш добро што воле јунаци; 1132    дрво нисам да на ватри горим, 1133    овца нисам о колцу висити, 1134    риба нисам низ море пливати, 1135    курва нисам у зиндан лежати, 1136    ја сам јунак да ме посијечеш.« 1137    Онда краље њему говораше: 1138    »Ти, невјеро, Приморац Илијо, 1139    нећу тебе на ватру турити, 1140    а нећу те низ море бацити, 1141    а нећу те на колац набити, 1142    а нећу те под сабљу турити.« 1143    Па се дере грлом и авазом: 1144    »О копиле, Ђоко тавничаре, 1145    вод’ Илију у ону тавницу, 1146    ђено лежи вода до кољена 1147    а у води шаша до појаса, 1148    по шаши се извијају гује, 1149    змије једу а акрепи штипљу. 1150    За патос му прикујте табане, 1151    по дувару разапните руке, 1152    навалте му халку око врата, 1153    од шездесет и оке четири, 1154    навратите олук из мутвака 1155    што се перу у мутваку суди, 1156    нек с’ Илији шљева око врата.« 1157    Кад то зачу Ђоко тавничаре, 1158    он поведе Приморац Илију. 1159    Опет њему краље проговара: 1160    »Хај, невјеро, Приморац Илијо, 1161    ја те прије испустити нећу 1162    док из меса кости не испану. 1163    Кад се саспу кости на камару, 1164    ни кости ти нећу укопати, 1165    вет ћу њихке у авану тући, 1166    мијешати с мркијем барутом, 1167    па ћу пунит убојне топове, 1168    избациват небу под облаке, 1169    нек ти гроба ни мезара нејма, 1170    нек се не зна погано кољено, 1171    много си ми штете учинио.« 1172    Проговара Приморац Илија: 1173    »Не хвала ти, од Измира краље, 1174    нит ти хвала, ни за здравље било, 1175    добио си мене на јунаштву. 1176    Баш ме мори како ти је драго!« 1177    Сведе њега у тавницу Ђоко, 1178    лежи пуста вода до кољена, 1179    и несретна шаша до кољена, 1180    све се мрке змије извијају, 1181    а акрепи по води пливају. 1182    Прикова му табан за таване, 1183    разапе му руке по дувару, 1184    навали му халку око врата 1185    од шездесет и оке четири. 1186    Који јунак ноћцу боравио, 1187    он бијела не дочека дана; 1188    који јунак данак боравио, 1189    већ он тавне не дочека ноћи. 1190    Кољу змије а штипљу акрепи; 1191    то Илију ништа не шћаваше. 1192    Љуте змије богом посестриме, 1193    а акрепи богом побратими, 1194    али хладна вода додијала. 1195    Па се врати тавничаре Ђоко. 1196    »Довед’те ми змију од Турака, 1197    љуту змију Мујина Халила!« 1198    Већ одоше па га доведоше. 1199    Онда краље говори Халилу: 1200    »О Халиле, курвино копиле, 1201    који су те навратили врази 1202    те си сишо граду Измирскоме, 1203    ђе нијесу прије били Турци?« 1204    И Халил му тихо говораше: 1205    »Ти ђидијо, од Измира краље, 1206    биди мудар, немој лудовати, 1207    ја се јунак преварио нисам 1208    нит сам сишо бијелу Измиру 1209    да добијем готовине блага, 1210    већ сам сишо порад вјере тврде 1211    да повратим роба од душмана, 1212    већ Багзаду бега Личанина.« 1213    Онда њему краље говораше: 1214    »Љута змијо, Мујагин Халиле, 1215    колко има, змијо од Турака, 1216    како одиш по чети јунчакој, 1217    идеш с Мујом на влашке градове, 1218    колико си штете начинио 1219    што се тиче од вјере каурске?« 1220    Онда Халил њему говораше: 1221    »Силан краље, немој лудовати, 1222    нема пуно пет година дана 1223    како идем по чети јуначкој. 1224    Што се тиче од вјере јуначке 1225    мало сам вам штете начинио. 1226    Кроз непуно пет година дана 1227    двјеста сам вам осјекао глава, 1228    педесет сам живо похватао. 1229    Извели их у турску Крајину; 1230    што је шћело, то сам потурчио, 1231    што не шћело, под сабљу турио.« 1232    Онда краље њему говораше: 1233    »Копиљане, Мујагин Халиле, 1234    кад сте прије у Приморје били, 1235    заробили два близника сина, 1236    оба сина од Приморја бана, 1237    Тодорицу па и Николицу, 1238    казуј сада што је од њих било! 1239    Ку’ сте ђели банову Луцију, 1240    ку’ сте ђели бабу остарелу, 1241    стару мајку од Приморја бана, 1242    куд сте ђели банову мавлуту, 1243    на њој пуца тридесет и четири 1244    свако пуце двадест драма злата, 1245    а под грлом што је пуце било, 1246    само оно седамдесет драма, 1247    и у њему чаша од биљура, 1248    с чим је бане хладно пио вино?« 1249    Онда њему Халил говораше: 1250    »О ђидијо, од Измира краље, 1251    влашка сило, да ти право кажем: 1252    оба брата на Крајину била, 1253    Тодорицу вјери потурчили, 1254    Николицу под сабљу турили, 1255    а мајку му поклонили Талу. 1256    Тал’ љубио за недјељу дана, 1257    па је другом за паре продао, 1258    а Луцу ти Раду поклонио, 1259    сад је љуби Ускок-Радоване, 1260    а мавлуту себе оставио. 1261    Једно јутро бијах поранио, 1262    бијах пошо у пјану механу, 1263    пригрнуо мавену мавлуту. 1264    Окрену се ситнијем сокаком, 1265    кад се за мном по аршина вуче. 1266    Велика ме изједе срамота, 1267    расрди се на ваше резање 1268    однијех ’е терзибаши Ибри, 1269    изреза га на кесе дуванске, 1270    сваком аги пешкеш учинио, 1271    спори пуца тридест и четири, 1272    фине двоје токе начинио, 1273    једне мене, друге Радојици, 1274    ето краље, што је тамо било!« 1275    Онда краље тихо говораше: 1276    »О Турчине, стари душманине, 1277    сад видиш ли ђе си допануо, 1278    ђе ти овди ваља умријети?! 1279    Узми, болан, ведро огледало, 1280    па се виђи на мојој авлији 1281    ђе си виши од копља бојнога, 1282    а љепши си од сваке дјевојке, 1283    нит имадеш браде ни бркова, 1284    је л’ ти жао, жалосна ти мајка, 1285    умријети младу и зелену? 1286    Халиле, би л’ се превјерио?« 1287    Онда Халил њему говораше: 1288    »Ид’ отален, силан Каурине, 1289    мене није жао умријети, 1290    за смрт сам се јунак и родио 1291    а с браћом се чете находио, 1292    вашије се цура наљубио, 1293    а русије глава насјекао, 1294    двије сабље на ћабу спремио, 1295    трећу бијах њијет учинио 1296    стио твоју погубити главу, 1297    па зар тако од бога суђено, 1298    добио си и савезо руке. 1299    Умори ме како ти је драго!« 1300    Онда краље тихо говораше: 1301    »Вјерна слуго, тавничаре Ђоко, 1302    поведи га у ледну тавницу 1303    код невјере Приморац Илије, 1304    приведи га мрамору камену, 1305    опаши му ланац гвожђе тешко 1306    штоно тегли седамдесет ока, 1307    у мрамор ћеш алку заковати, 1308    па му прикуј уз таван табане, 1309    састави му до Илије руке, 1310    навали му халку око врата 1311    од шездесет и оке четири.« 1312    Оде Ђоко, одведе Халила, 1313    уведе га у ледну тавницу. 1314    Када Халил на тавничка врата, 1315    онда викну грлом и авазом: 1316    »Е, мој брате, Приморац Илија, 1317    на каке си јаде допануо!« 1318    На то му се насмија Илија: 1319    »Давор побро, Мујагин Халиле, 1320    дарови су једни обојици!« 1321    Уведоше Мујина Халила, 1322    приведоше мрамору камену, 1323    опаса му синџир алку тешку, 1324    од осамдесет и оке четири, 1325    у мрамор је камен заковаше, 1326    прикова му табан за таване, 1327    састави му до Илије руке, 1328    па му на врат халку натурише, 1329    од шездесет и оке четири, 1330    па притвори на тавницу врата. 1331    Када треће јутро освануло, 1332    подиже се од Измира краље 1333    и он сиђе тавници на врата: 1334    »Добро јутро, Мујагин Халиле! 1335    Је л’ т’ обична кућа вијечница, 1336    је л’ ти тешко гвожђе око паса?« 1337    И Халил му тихо бесјеђаше: 1338    »Добро јутро, од Измира краље! 1339    Обична је кућа вијечница, 1340    није тешко гвозђе око паса, 1341    ал’ нам криво од зулума твога. 1342    И прије су тавничари били, 1343    тавновали по двадест година, 1344    ал’ им није твог зулума било. 1345    Свако јутро зиндан отварали, 1346    и напоље сужње изводили, 1347    божјега се сунца огријали. 1348    А ти држиш три бијела дана, 1349    нити знамо када ноћца прође, 1350    нити знамо кад нам данак дође, 1351    уморићеш обадва јунака, 1352    али чекај тексирата тешка!« 1353    И то краља изједе срамота, 1354    па се кули на бојеве врати 1355    па дозива Ђоку тавничара: 1356    »Иди, Ђоко, до тавнице сиђи, 1357    из табана вади паламаре, 1358    а из руку клине од челика, 1359    отпасуј им гвожђе од појаса 1360    и скини им халке око врата, 1361    извед’те их на моју авлију 1362    нек се грију на авлији сунца.« 1363    Одма Ђоко до тавнице сиђе, 1364    из табана вади паламаре. 1365    Љуто писну Приморац Илија, 1366    из тавнице гласовито виче: 1367    »Душманине, од Измира краље, 1368    јер ти моју не сијечеш главу, 1369    већ ме мориш, умријет не могу?!« 1370    На њег Халил грчки говораше: 1371    »Давор побро, Приморац Илија, 1372    тврђи јунак од сваког камена, 1373    немој срдит од Измира краља, 1374    једа бога и бахта старога 1375    не будемо дуго оковани!« 1376    А Илија њему одговара: 1377    »Камен брате, никад до вијека!« 1378    Докле Ђоко до Халила дође, 1379    кад потеже паламаре љуте, 1380    вид’ Халила, жалосна му мајка, 1381    колико му тврдо души било, 1382    из губица крвца удараше, 1383    али срцу дикат учинио, 1384    не пушћаје сеса ни аваза. 1385    Изиђоше на мермер-авлију. 1386    Пошетале Измирке дјевојке, 1387    сеир чине од Турске Турчина, 1388    и Тихана краља измирскога. 1389    Па дјевојка тихо говораше: 1390    »О Турчине, стари душманине, 1391    је л’ т’ обична кућа вијечница 1392    и студена вода до кољена, 1393    и родбина змије и акрепи, 1394    и студени на ноге синџири, 1395    кроз табане тврди паламари?« 1396    Онда Халил тихо говораше: 1397    »Ти Латинко, госпоцка дјевојко, 1398    обична је кућа вијечница, 1399    и студена вода до кољена, 1400    и по води змије фамилија, 1401    и на ноге ланци оковани, 1402    и кроз ноге тврди паламари, 1403    али ми је срцу дојадило, 1404    тежак сте ми зулум учињели, 1405    што се перу у мутваку суди, 1406    те се мени шљева око врата, 1407    у томе ћу болест задобити! 1408    Е Тихана, госпоцка дјевојко, 1409    ил’ ме чари ил’ ме посијеци, 1410    ил’ ја више трпјети не могу!« 1411    Онда цура њему говорила: 1412    »О Халиле, змијо од Турака, 1413    ако ћеш ми вјеру заложити 1414    да се нигда више вратит нећеш 1415    до државе господара мога 1416    ни чинити штете ни жалости, 1417    ја ћу украст од тавнице кључе, 1418    када ноћи половина прође, 1419    отворићу на тавници врата, 1420    од тебе ћу гвозђе отурити, 1421    извешћу ти бијесна Ђогата, 1422    провест ћу те на градску капију, 1423    бјежи, болан, сентом и свијетом 1424    нећеш л’ своје кости изнијети, 1425    јазук ти је младу погинути.« 1426    Онда Халил цури проговара: 1427    »Еј Тихана, госпоцка дјевојко, 1428    за то ти се оклињати нећу 1429    да се вратит до Измира нећу 1430    око твога лица бијелога. 1431    За тобом ми срце испуцало; 1432    ил’ се, Халил, с тобом оженити 1433    ил’ ми овди кости иструнути.« 1434    Онда цура тихо говорила: 1435    »О Турчине, кујино копиле, 1436    сваком ћу те смрти уморити!« 1437    Па подвикну Ђоку тавничара, 1438    па га води у ледну тавницу. 1439    Поведе га у ледену тавницу; 1440    онда Халил тихо бесјеђаше: 1441    »О дјевојко, изјели те вуци, 1442    ил’ те моји поштетили зуби, 1443    је л’ ти жао, жалосна ти мајка, 1444    на таке ме муке ударити?« 1445    Па кад дође у ледну тавницу, 1446    онда Ђоки тихо говораше: 1447    »Тавничару, мој брате по богу, 1448    донеси ми бијеле хартије!« 1449    Онда Ђоко за братимство прими, 1450    из потаје књиге донесаше. 1451    Онда Халил ноже прифатио, 1452    из њедара ноже потајнике, 1453    па бијело лице оштетио, 1454    по своме се лицу обрезује 1455    од образа крви наточио, 1456    својом крви књигу начинио. 1457    Књигу пише а тихо говори: 1458    »Еј мој брате, од Кладуше Мујо, 1459    надајте се сунцу и мјесецу, 1460    а Халила нигда за вијека. 1461    А да ти се, брате, нагледати 1462    на каке сам јаде ударио, 1463    како ме је краље запазио, 1464    у тавници шиљте поставио, 1465    хладну воду од четири педља, 1466    кумпанију с ким ћу пити пиво: 1467    љуте змије, још љући акрепи; 1468    још ми дао шећерли колаче, 1469    кроз табане љуте паламаре, 1470    а на руке меке рукавице, 1471    по дувару руке разапете.« 1472    Па на књигу печат ударио, 1473    тавничару лијепо говораше: 1474    »Тавничару, мој брате по богу, 1475    оправи ми књигу на Крајину 1476    израд бога и бијела свијета.« 1477    Влаш бјеше, за бога хајаше 1478    и тврдо му држи побратимство. 1479    Од Халила књигу дофатио 1480    па се плацу и пијацу махну, 1481    Митодију Бугарина нађе: 1482    одведе га крају на сокаке, 1483    да га не би нико опазио, 1484    па му даде дванаест дуката, 1485    и даде му лист књиге бијеле. 1486    Још му Ђоко вако говораше: 1487    »Митодија, лахак Бугарине, 1488    ево теби дванаест дуката, 1489    вјерно књигу носи на Крајину, 1490    нити спавај нити се одмарај. 1491    Кад Крајини и Турћији дођеш, 1492    тражи кулу кладушког сердара, 1493    не дај књиге од руке до руке, 1494    већ у руке буљубаши Муји.« 1495    Кад Бугарче књигу прифатило, 1496    па ту књигу у мантије баци 1497    па Измиру на капију прође. 1498    Већ одлеће сентом и свијетом, 1499    све пролази бијеле градове 1500    док изиђе на границу нову, 1501    на тромеђу прегази границу, 1502    па низ турску земљу ударио, 1503    куд год иде, до Кладуше сиђе. 1504    У добар је вакат долазио: 1505    бијаху се Турци окупили, 1506    тридест ага један до другога, 1507    састали се, скупа пију вино, 1508    и међу њих буљубаша Мујо, 1509    када паде лахко књигоношче. 1510    Како дође, добро јутро викну 1511    и сви Турци здрављем прифатили 1512    а Бугарче тихо проговара: 1513    »О бога вам, Турци и господо, 1514    које кула буљубаше Мује, 1515    је ли дома буљубаша Мујо?« 1516    Онда аге редом говориле: 1517    »Добро си га наша, Бугарине!« 1518    Па ту Мују поименке кажу. 1519    Бугар књигу вади из џепова, 1520    трипут му се смирно поклонио, 1521    док Мујиној руци долетио, 1522    и ситну му книгу дофатио. 1523    Када Мујо књигу прифатио, 1524    књигу штије црнијем очима, 1525    књигу штије, грозне сузе лије. 1526    Пола књиге био проучио, 1527    половину сузам потопио, 1528    па по томе ријеч говорио: 1529    »Авај мене до бога милога, 1530    еј, Халиле, сам те бог убио, 1531    је ли теби Мујо говорио: 1532    прођ’ се врага, не ћерај му трага, 1533    прођ’ се хода до Измира града, 1534    туди нигда не долазе Турци! 1535    Алај, браћо, великије јада, 1536    виђ’те књигу од Халила мога! 1537    На каке је патње ударио, 1538    да устане цијела Крајина, 1539    сад га не би могли избавити, 1540    нит му итко може помогнути, 1541    изван бога и цара једнога. 1542    Ал’ се моје срце сажалило, 1543    ићи хоћу, знадем доћи нећу.« 1544    Златном чашом од тле ударио, 1545    па отален на ноге скочио 1546    па га ето до бијеле куле. 1547    Халилова опреми Малина, 1548    а маџарске обуче хаљине, 1549    и над очи шкњу натурио, 1550    око врата колијер од злата, 1551    и на прса три крста од злата. 1552    Око себе опасује гују, 1553    у џепове пушке потајнице, 1554    па Малину на авлију сиђе. 1555    Онда Мујо ријеч говораше: 1556    »Вјерна моја на пенџеру љубо, 1557    вич’ Хајкуну, своју заовицу, 1558    узм’ Омера, јединика сина, 1559    изиђите кули на бојеве, 1560    па пазите на четири стране, 1561    да не сиђу Власи низ планину, 1562    да нам танку не припале кулу.« 1563    Јаши коња, сузе пролијева, 1564    али лахко Мујо проговара: 1565    »Збогом остај од камена куло, 1566    сачекаћеш Мују и Халила, 1567    ал’ их нигда дочекати нећеш!« 1568    Па низ поље навали Малина, 1569    пређе поље и горе зелене 1570    докле сиђе у Приморје равно. 1571    Опази га Илијина љуба 1572    па далеко пред њег излећела. 1573    Али тужи ко под каменом гуја: 1574    »Брате Мујо, ако бога знадеш, 1575    ти у зо час оправи Халила, 1576    и одведе господара мога, 1577    обадва су тамо останула. 1578    Ја остадо удовица млада, 1579    и два сина оба сиротана.« 1580    Онда Мујо тихо говораше: 1581    »Посестримо, Илијина љубо, 1582    једа бога и бахта старога, 1583    сад је Мујо кости подигнуо, 1584    ил’ Илију твога избавити 1585    ил’ врагови брке почупати! 1586    Ако било од бога суђено 1587    те ја њиха не затекнем живе, 1588    већ обадва биду уморили, 1589    ни опет те заборавит нећу; 1590    повешћу те на турску Крајину, 1591    и та твоја два милосна сина, 1592    танку ћу ти начинити кулу, 1593    порад моје, не гору од моје. 1594    Има Мујо стотину кметова, 1595    пола ћу ти кмета поклонити. 1596    Сретна била до вијека твога, 1597    порад хатра побратима мога!« 1598    У том збору кули долазио, 1599    и ноћише, лијепо им било. 1600    На јутро је боље поранио. 1601    Хода Мујо од града до града, 1602    куд год иде, до Измира сиђе 1603    и измирско поље прегазио. 1604    Кад Измиру паде на капију, 1605    и удари у ломне сокаке, 1606    докле паде до пјане механе. 1607    Пред механом расједе Малина 1608    и ето га у пјану пивницу, 1609    и ту сједи тридест мартолоза. 1610    Како паде, божју помоћ виче, 1611    мартолози здрављем прифатише, 1612    широко му мјесто начинише, 1613    пуном чашом вина ударише. 1614    Вино пише док се напојише, 1615    и по том их данак оставио, 1616    тавна ноћца на земљу пала. 1617    Ту ноћише и лијепо им било. 1618    А на јутру боље поранише. 1619    Сву ноћ ага заспат не могаше, 1620    нити спава нити сна имаде. 1621    Док је зора лице помолила 1622    и цијели свијет опасала, 1623    и по томе сунце огријало, 1624    Мујо скочи од земље на ноге 1625    и изиђе у ситне сокаке. 1626    Па он хода ситнијем сокаком, 1627    поред краљске куле налазио, 1628    на велико чудо ударио: 1629    сви сокаци силе напуњени 1630    и све лети до банове куле. 1631    Онда Мујо тихо бесјеђаше: 1632    »Како чудо код краљеве куле 1633    те се тако народ окупио?« 1634    А Маџари Муји говораху: 1635    »О Маџаре, од земље маџарске, 1636    добили смо од Турћије Турке, 1637    па их краље држи у зиндану. 1638    На јутро их води на авлију, 1639    виде’ сунца и бијела свјета, 1640    па идемо, Турчина гледамо.« 1641    Кад то Мујо зачу лакрдију, 1642    и он пође ситнијем сокаком, 1643    кроз велики свијет пролазио 1644    докле дође до краљеве куле. 1645    Прек авлије очи претурио, 1646    кад погледа у краљску авлију, 1647    док опази побратима свога, 1648    побратима Приморац Илију, 1649    и код њега својега Халила, 1650    кад Илија сјетно невесело, 1651    све прољева сузе од очију, 1652    а Халил му тихо говораше: 1653    »Побратиме, Приморац Илија, 1654    што си ми се тако окахрио, 1655    вјера моја и не убила ме, 1656    ја сам ноћас добар сан видио 1657    у тавници на хладну камењу, 1658    ђе се прамен магле заподио 1659    од запада ђе с’ одмара сунце, 1660    примаче се до Измира близу, 1661    па из магле соко излетио, 1662    и Измиру паде на капију. 1663    Тамам соко до капије дође, 1664    ведро бјеше па се наоблачи, 1665    из облака муње полећеше 1666    на сокола су четири стране, 1667    соколове перке изгореше 1668    и танке му ноге саломише. 1669    Па сам ти се, побро, препануо, 1670    могу врази Мују донијети, 1671    па га могу силе потпазити 1672    жалосне му кости осужњити.« 1673    Он с Илијом турски говораше, 1674    а мишљаше нико не знаваше, 1675    а то слуша Шмањо капетане. 1676    Влаше много по служби ходило 1677    и служило по Крајини Турке, 1678    па је турски језик изучило, 1679    па разуми што Халил говори, 1680    већ Халилу тихо говораше: 1681    »Копиљане, Мујагин Халиле, 1682    сањање ти помоћи не може, 1683    камен ће ти Мујо помогнути. 1684    Тавнова си, разумио ниси: 1685    подигле се двије бановине, 1686    на Крајину вашу удариле, 1687    сву Крајину вашу погазиле, 1688    твоју танку кулу запалили, 1689    погубили твојега сердара, 1690    заклали му Омерицу сина, 1691    заробили вијерницу љубу.« 1692    Па дофати плетену канџију, 1693    од три пуца од сува олова, 1694    по плећима удара Халила. 1695    Колико га лахко удараше, 1696    до црне га земље савијаше. 1697    А Халил му тихо говораше: 1698    »Копиљане, Шмањо капетане, 1699    не удри ме, гром те удраио 1700    од мог брата буљубаше Мује!« 1701    Кад те јаде Мујо опазио, 1702    нут од бога велике несреће, 1703    срце сабор учињет не мере 1704    да начека вакат ратовати. 1705    До срца му жалост долазила, 1706    нејма када на авлинска врата, 1707    већ прескочи краљеву авлију, 1708    одлеће му из рамена рука, 1709    а полеће крива аламанка, 1710    па поздравља Шмању капетана: 1711    »Копиљане, Шмањо капетане, 1712    зашто лажеш а право не кажеш?! 1713    Још Крајина није прифаћена, 1714    још нијесте погубили Мују. 1715    Данас ћу се с тобом поздравити.« 1716    Од себе га ћордом удараше, 1717    на дохвату, про десном рамену, 1718    двије поле пале на авлију. 1719    Аман боже, чуда великога, 1720    како сила Мују опазила, 1721    стаде њиска на Измир топова, 1722    ударише зиле и борије, 1723    бијеле се кршље отворише, 1724    у сокаке војска напунита. 1725    Око танке куле опколише, 1726    напунише цијелу авлију, 1727    сулећеше су стране четири. 1728    Кад то видје буљубаша Мујо, 1729    себе брани, по авлији хода, 1730    бије пушка ко од неба крупа. 1731    Кад кроз маглу Мујо прогледао, 1732    што је магла од брзога праха 1733    док опази измирскога краља, 1734    кроз авлију бјежи на капију, 1735    па га Мујо кроз авлију зајми, 1736    уграби му на капију краље. 1737    На дохвату Мујо удараше, 1738    хотијаше достигнути краља. 1739    Не достиже краља измирскога, 1740    по челикли удари капији. 1741    Код сердара лоша срећа била, 1742    ту надвоје саломио ћорду. 1743    Кад опази влашка њемадија, 1744    навалише да савежу руке. 1745    Све се Мујо по авлији брани, 1746    отура их голијем шакама. 1747    Док му двије савезаше руке, 1748    четверици очи извадио, 1749    а тројицу здрави удавио. 1750    Кад бијеле савезаше руке 1751    од лаката таман до ноката, 1752    за челикли врата привезаше. 1753    Онда краље вику учинио: 1754    »Водите га у ледну тавницу, 1755    код Халила брата рођенога 1756    у студен га камен закивајте, 1757    натурајте синџир гвожђе тешко, 1758    растурте му по дувару руке 1759    што је био дикат учинио 1760    да ми русу посијече главу.« 1761    Кад то зачу Ђоко тавничаре, 1762    агу Мују воде у тавницу, 1763    у студен га камен закиваше 1764    а на врат му алку натурише 1765    од шездесет и оке четири. 1766    И то стаде три бијела дана. 1767    Једно јутро краље поранио 1768    па окупи своје поглаваре, 1769    па им краље тихо бесјеђаше: 1770    »Јесте л’ чули, моје дуке златне, 1771    сад шта ћемо радит од Турака?« 1772    Сваки шути ништа не говори. 1773    Проговара Петар генерале: 1774    »Господаре, од Измира краље, 1775    у зо час си добавио Турке 1776    и тавницу с њима напунио 1777    а оба си брата саставио, 1778    двије змије, до двије Хрњице. 1779    Зар не знадеш, да те јади знаду, 1780    љуће гује у Турака нема 1781    него братац Мујо са Халилом, 1782    оба ће те преварити, краље, 1783    студено ти гвожђе изломити, 1784    а ледену прокопат тавницу, 1785    побјећи ти из тавнице Турци, 1786    већ растави Мују од Халила.« 1787    Кад то зачу од Измира краље, 1788    па се на то каил учинио, 1789    из тавнице изведе Халила, 1790    претури га у земљу Малтију, 1791    у Малтију земљу просторију, 1792    ђе се ћурти и аџеми легу. 1793    »Побратиме, од Малтије бану, 1794    ето сам ти пешкеш оправио, 1795    добра роба од турске Крајине, 1796    љуту змију Мујина Халила.« 1797    У Малтију оправи Халила, 1798    агу Мују себи оставио. 1799    И то стаде за мало земана, 1800    за пуније дванаест година 1801    докле Муји утужи тавница. 1802    Редом цвиле у тавници сужњи. 1803    Једно јутро Мујо поранио, 1804    са сужњима Мујо говораше: 1805    »Е ви сужњи, моји невољници, 1806    јер цвилите јутром и вечером? 1807    Ником нема ни седан година 1808    откако сте кости осужњили. 1809    А како би ваше срце било 1810    да ст’ у ледни зиндан допанули 1811    ко жалостан од Кладуше Мујо. 1812    За пуније дванаест година 1813    нијесам се ватре огријао, 1814    а камоли хљеба нахранио, 1815    ја жалостан пива напојио, 1816    већ ме пате муком свакојаком, 1817    ал’ се назор умријет не мере, 1818    прије вакта и суђена дана. 1819    Давно би му душа испанула, 1820    већ се мени срећа догодила: 1821    и жалосна Бегова Бегзада, 1822    и краљева Тихана дјевојка. 1823    Све се моли краљевој дјевојци, 1824    те ми даје хљеба бијелога. 1825    Од глади ме уморит не могу, 1826    ал’ тавница пуста одољела 1827    јуначки ми живот извадила, 1828    није шала ни дванаест дана 1829    не виђети сунца ни мјесеца, 1830    а деила дванаест година. 1831    Већ ми гвозђе кости прекинуло.« 1832    Па процвили у тавници Мујо, 1833    Мујо цмили јутром и вечером, 1834    док се силно досадило краљу. 1835    Једно јутро краље поранио, 1836    већ мавлуту на рамена баци, 1837    од тавнице кључе дофатио, 1838    и ето га низ бијелу кулу. 1839    Од тавнице капак отворио 1840    сужњевима добро јутро виче. 1841    Сви сужњеви здрављем прифатили, 1842    Мујо шути, ништа не говори, 1843    и силан му краље проговара: 1844    »Стари Мујо, змијо од Турака, 1845    и шта ти је у мојој тавници, 1846    већ шта ти је, Мујо, нестануло, 1847    или пива или хљеба била, 1848    ил’ дебела за мезета меса?« 1849    Онда Мујо краљу бесјеђаше: 1850    »Јадан краље, гријешна ти душа, 1851    кака пива, кака ли једива, 1852    како тако мореш говорити! 1853    Како си ме краље заробио, 1854    нијеси ме хљеба нахранио 1855    а камоли пива напојио. 1856    Трећи данак кору хлеба тучем 1857    ет’ четврти сузу воде смрчем 1858    да ми јадну душа не изиђе. 1859    Ни то ми се не би досадило, 1860    да сам био још дванајст година 1861    не би теби силно процмилио 1862    кад би моје кости иструнуле, 1863    већ несретна вода одољела, 1864    што увијек држи до кољена. 1865    Аман, краље, за синовско здравље, 1866    ил’ ме пушћај ил’ ме посијеци, 1867    или мени кажи дуговање, 1868    могу ли ти паре саставити, 1869    и тешка се дуга одужити?« 1870    Онда краље Муји проговара: 1871    »Стари Мујо, душманине стари, 1872    де изиђи на тавничка врата, 1873    па погледај по Измиру граду, 1874    добро види по Измиру куле, 1875    коју видиш понајвишу кулу, 1876    да је пуну преспеш дукатима, 1877    за паре те не би испустио. 1878    Већ сам чуо ђе казују људи, 1879    сестру добру имаш на Крајини, 1880    сестру твоју јадижар Ајкуну. 1881    Ако ти је дотужио души 1882    тавновати у мојој тавници, 1883    пиши Мујо лист књиге бијеле, 1884    шаљи књигу на турску Крајину, 1885    нек ти сестра на размјену дође.« 1886    Онда Мујо краљу говораше: 1887    »Јадан краље, немој говорити, 1888    како ће ми сестра долазити 1889    кад је скоро куга залазила, 1890    низ Крајину махом поморила, 1891    раздвојила и старо и младо, 1892    белћими је кули долазила 1893    и жалосну Ајку уморила. 1894    Ал’ донеси перо и артију 1895    да начиним књигу по кољену, 1896    да позовем сестру у размјену.« 1897    И то краље једва дочекао. 1898    Из тавнице изведоше Муја, 1899    изведе га на бијелу кулу, 1900    бијела га хљеба наранио 1901    и црвена вина напојио. 1902    Па принесе перо и артије, 1903    па он књигу по кољену пише. 1904    А у књизи Мујо говораше: 1905    »Сестро Ајко, драгша од очију, 1906    је л’ ти срце брата пожељело, 1907    брата ниси очима виђела 1908    за тужније дванаест година, 1909    тавница ми живот извадила. 1910    Ако си ме, сестро, пожељела 1911    па ме желиш очима виђети, 1912    спреми себе на турску Крајину, 1913    па ти ајде брату на размјену.« 1914    Па ту књигу на Крајину спреми. 1915    Оде књига сентом и свијетом, 1916    куд год иде, на Кладушу дође. 1917    На авлији алком удараше, 1918    док опази сестра Хрњичина. 1919    Па дјевојка из аваза виче: 1920    »Шта, ко куца на авлинска врата? 1921    Овди није курва с курварима, 1922    већ Ајкуна сестра Хрњичина. 1923    Ја ако сам сиротна остала, 1924    оца немам, а матере немам, 1925    оба брата у каурске руке, 1926    опет нисам образ осрамила.« 1927    Док се Влаше са авлије јави: 1928    »Еј Ајкуна, госпоцка дјевојко, 1929    курвара ти на авлији нема, 1930    већ те тражи књига од сердара. 1931    Сиђи, узми књигу на авлију.« 1932    Онда цура на авлију сиђе, 1933    па челикли канат отворила, 1934    десном руком лице заклањаше, 1935    а лијевом књигу прифаћаше. 1936    Чита цура књигу на авлију, 1937    пола књиге била проучила, 1938    половину сузом покапала, 1939    па овако цура говораше: 1940    »Чекај мало, влашка књигоношо!« 1941    Па се цура уз бојеве врати, 1942    па прифати перо и артију, 1943    другу књигу брату начињела, 1944    а у књизи тихо говорила: 1945    »Еј, мој брате, жељо моја жива, 1946    одвише те сестра пожељела. 1947    Од жеље је и жалости тешке 1948    жалосно ми срце испуцало, 1949    ал’ тако ми свега на свијету, 1950    још да будеш дванаест година 1951    кад те никад не би ни видјела 1952    ја те, брате, промјенити нећу, 1953    а доћи ти на размјену нећу.« 1954    Па ту књигу снесе на авлију, 1955    и извади два златна дуката, 1956    па дарова влашку књигоношу. 1957    И Влаше се натраг повраћаше. 1958    Куд год иде, до Измира сиђе, 1959    даде књигу буљубаши Муји. 1960    Када Мујо књигу превидио, 1961    од краља је сакрити шћаваше. 1962    И ту књигу под кољено баци, 1963    опази је од Измира краље, 1964    па се краље бјеше досјетио, 1965    па подвикну Ђоку тавничара: 1966    »Вод’ душмана у ледну тавницу!« 1967    Онда Мујо краљу говорио: 1968    »Аман, краље, за синовско здравље, 1969    не води ме у ледну тавницу, 1970    прије сам се ја шалио, краље, 1971    испод шале књигу начинио. 1972    Сад ћу књигу из истине писат.« 1973    Онда краље поврати сердара, 1974    додаде му перо и хартију. 1975    Мујо пише низ књигу бесједу, 1976    а у књизи вако бесјеђаше: 1977    »Вјерна љубо, драгша од очију, 1978    немој старат на бијелој кули, 1979    удаји се, жалосна ти мајка, 1980    само пази, рад хатора мога, 1981    не остави Омерицу сина. 1982    Дохрани ми момка до оружја. 1983    Стара моја на оџаку мајко, 1984    ти се надај сунца и мјесеца, 1985    синовима нигда за вијека. 1986    Продај стара луке и чифлуке, 1987    те састави на камаре благо, 1988    те се храни и ода зла брани, 1989    до смрти се можеш дохранити. 1990    Сестро Ајко, шинула те муња, 1991    у зо час се лијепа родила, 1992    ти се куни дрвљем и камењем, 1993    и јаркијем сунцем и мјесецем, 1994    браћом немој нигда за вијека. 1995    Удаји се, муштерију тражи, 1996    немој брату образ окопати. 1997    Гледај, сестро, од соја јунака, 1998    не би л’ био срца јуначкога, 1999    неће л’ брата избавити твога.« 2000    И краље му књигоношу нађе, 2001    спреми књигу сенту на Крајину, 2002    оде књига земљом и свијетом, 2003    куд год иде, до Кладуше сиђе, 2004    до бијеле куле сердарове, 2005    па задрма халком на вратима. 2006    Опази га сестра Хрњичина, 2007    сиђе цура на авлинска врата, 2008    десном руком канат отворила, 2009    те каурску књигу прифатила. 2010    Књигу чита, сузе пролијева, 2011    па овако цура изговара: 2012    »Тужна ти сам, кукавица сиња, 2013    не даду ми сиротоват младој, 2014    да с’ удајем прије вакта свога!« 2015    Па начини књигу по кољену, 2016    а у књизи цура проговара: 2017    »Халил-ага, госпоцко кољено 2018    из Удбине питоме паланке, 2019    купи свате, ајде по дјевојку!« 2020    И ту књигу на Удбину спреми. 2021    Кад та књига на Удбину сиде, 2022    како сиде лахко књигоношче, 2023    па закуца алком на вратима, 2024    Халил-ага алку опазио, 2025    бијаше се ага догодио 2026    на авлији авдест узимаше, 2027    а у томе врата отвараше. 2028    Кад упаде лахко књигоношче, 2029    из њедара књигу извадио, 2030    Халил-аги на авлију дође. 2031    На авлији врата отвараше, 2032    књигоноша бога натураше, 2033    и ситну му књигу додаваше. 2034    Узе учит књигу на авлију. 2035    Како виђе шта му књига каже, 2036    одвише се рахат учинио, 2037    па се дере грлом на авлију: 2038    »Хусејине, мој миосан сине, 2039    данас ће те бабо оженити 2040    оклен ме је срце понијело, 2041    и оклен сам прије помислио, 2042    од бијеле куле Хрњичине, 2043    баш Ајкуном, сестром Хрњичином.« 2044    Газија се на одају врати, 2045    па се дере грлом бијелијем: 2046    »Тодорица, моја вјерна слуго, 2047    иди брже у топле подруме, 2048    ти опреми бијесна алата, 2049    да ми носиш књигу низ Крајину, 2050    да купимо у киту сватове.« 2051    Ага рече, никад не порече! 2052    Неколике књиге начинио. 2053    Тодор био спремио алата, 2054    и од аге књигу прифатио, 2055    и однесе књигу низ Крајину. 2056    То прођоше неколико дана, 2057    доклен ага окупи сватове, 2058    и он главом у сватове пође, 2059    од Удбине покрену сватове. 2060    Докле сиђе на ески Крајину 2061    под бијелу Хрњичину кулу, 2062    опази их Хрњичина мајка, 2063    па старица соја госпоцкога 2064    у жалости дикат учињела, 2065    пред сватове јафту истурила, 2066    па растури свате на конаке, 2067    по тројицу и по четворицу, 2068    по петину, махом деветину, 2069    нек је љепше коњу и јунаку. 2070    И ноћише, лијепо им било. 2071    И на јутро боље поранише, 2072    спремише се свати и дјевојка, 2073    од Кладуше цуру поведоше, 2074    и сиђоше на Удбину равну 2075    до бијеле куле Халил-аге. 2076    И на кулу цуру изведоше, 2077    а сватове у поље зелено. 2078    Већ у њихе адет таки бјеше, 2079    ту саставе момка и дјевојку. 2080    Уведоше млада Хусејина, 2081    пође момак до дјевојке близо 2082    да јој скине пули дувак златан. 2083    Када Хусо до дјевојке дође, 2084    ал’ Ајкуна сузе прољеваше, 2085    златан дувак сузам утопила, 2086    па јој Хусо тихо говораше: 2087    »Ти Ајкуна, сестро Хрњичина, 2088    што си дувак сузом оквасила?« 2089    Онда цура тихо говораше: 2090    »Хусејине, мио ђувегија, 2091    како сузе прољевати нећу, 2092    ја, ако сам сиротна дјевојка, 2093    оца немам а матере немам, 2094    оба брата у каурске руке, 2095    ја се нисам млада преварила 2096    што се хљеба охранит не могу, 2097    нит сам оца собом понудила, 2098    на твоје се лице преварила, 2099    изван сам се млада преварила. 2100    Ја сам чула ђе говоре људи 2101    ђе с’ одвише соја јуначкога, 2102    не би ли те срце понијело, 2103    израд бога и лица мојега, 2104    не би л’ брата избавио мога?« 2105    Кад то зачу нејак Хусејине, 2106    велика га изједе срамота. 2107    До дјевојке близу долазио, 2108    пољуби је и два и три пута, 2109    да ко броји, би и више било. 2110    »Ето, Златка, потпуно вјенчање. 2111    Сада слушај шта ћу говорити, 2112    тврђа вјера од сваког камена: 2113    ил’ ја брата свога избавити 2114    ил’ ме никад ни видјети нећеш!« 2115    Скочи момак ко да не сјеђаше 2116    па на тјело тура одијело, 2117    и прикити свијетло оружје, 2118    и прифати копље костоломно 2119    па алату у подруме сиде. 2120    Из подрума изведе алата, 2121    алату се на сриједу баци, 2122    право оде низ поље зелено. 2123    Докле сабах зора ударила, 2124    бјеше јарко сунце огријало, 2125    чека ага из ђердека сина. 2126    Велика га изједе срамота 2127    па у ђердек ногом удараше: 2128    »Хусејине, мој рођени сине, 2129    у зо час те бабо оженио, 2130    зашто си ме јутрос оставио, 2131    ет’ изишло на кушлуке сунце 2132    тебе, сине, из ђердека нема.« 2133    Па у врата ногом ударио, 2134    од одаје одлећеше врата. 2135    Кад погледа, кад сама дјевојка, 2136    и одвише цура невесела, 2137    све прољева сузе од очију. 2138    Халил-ага тихо говораше: 2139    »Мила снахо, добре среће била, 2140    што с’ одвише тако невесела, 2141    камо мени мој једини сине?« 2142    А дјевојка раменима згиба, 2143    из постеље тихо проговара: 2144    »О мој бабо, старац Халил-ага, 2145    ја о’ стида говорити не могу, 2146    али ваља, бити ми не може, 2147    ја за Хусе знавати не мога. 2148    Ноћас бјеше ноћи половина, 2149    он опреми себе и алата, 2150    прикитио силах и оружје, 2151    прифатио копље костоломно, 2152    на авлији посједе алата, 2153    он побјеже низ поље зелено.« 2154    Халил-ага онда говораше: 2155    »Авај мене до бога милога, 2156    то је ошо до Измира града!« 2157    Па се врати уз бијелу кулу 2158    кукајући, сузе љевајући. 2159    Сад да видиш сина Хусејина! 2160    Кад зелено поље прогазио 2161    на дуљину двије, три планине, 2162    и допаде у Јастреб-планину, 2163    низ Јастребу окрену алата. 2164    Нешто му се даде погледати, 2165    око пута с обадвије стране 2166    док опази кикаво Латинче, 2167    под јелику, у гору зелену. 2168    Велики га санак оборио 2169    и књига му вири из њедара. 2170    Он расједе бијесна алата, 2171    из њедара књигу извадио. 2172    Кад пречита књигу у планини, 2173    када књига из Измира града, 2174    од Марије бербер-удовице. 2175    У Измиру књигу направила, 2176    па је у књизи тихо говорила: 2177    »Еј, Крајино, крвава хаљино, 2178    јазук вама и наму вашему, 2179    кажете се од боја јунаци, 2180    а у васке не има јунака, 2181    у васке су крила саломљена 2182    за пуније дванаест година. 2183    Ја сам луда једна женска глава, 2184    кроз толико бих се сигурала 2185    од душмана роба избавила. 2186    Ви имате име од јунаштва 2187    ал’ немате срца јуначкога. 2188    Ако би вас срце забољело, 2189    па би рада Мују избавити, 2190    ја сам ето књигу начињела, 2191    из потаје вама оправила, 2192    ако би вас срце понијело 2193    сад би ласно Мују избавили, 2194    та наћете од боја јунака 2195    да састави неколико друга, 2196    врло мало, ама ваљастије, 2197    па по ноћи стану путовати. 2198    Добра вас је срећа послужила: 2199    у краља се срећа намјерила, 2200    јера храни два близника сина, 2201    на обадва напала грозница. 2202    Па је краље хабер налазио 2203    под зеленом гором Голубицом, 2204    ђе имаде вода љековита, 2205    оба сина и госпоју спрема 2206    до зелене горе Голубице 2207    и студене воде љековите, 2208    да их преспе водом из планине, 2209    не би ли их болест оставила. 2210    Кад би богдо срећа донијела, 2211    па би мога дјецу уграбити, 2212    онда би ти Мују избавити!« 2213    Он ту књигу у џепове баци, 2214    кроз Јастребу окрену алата, 2215    оде право гори Голубици. 2216    Голубицу прегази планину 2217    и свуче се у лугове равне. 2218    У лугове укрио алата, 2219    па га прекри бугар-кабаницом, 2220    с обје стране до зелене траве. 2221    Рани коња три бијела дана. 2222    Кад четврто јутро освануло, 2223    стаде јека гором Голубицом. 2224    Нуто муке и невоље љуте, 2225    удовица другу начињела, 2226    хабер дала у турску Крајину 2227    израд бога и својега здравља. 2228    Скупили се Крајишници млади 2229    на буљуке иду низ планину, 2230    и силазе води у лугове, 2231    на свакоме маџар одијело. 2232    Око воде крај бијеле цркве, 2233    све на друштво трпез затурају. 2234    Око воде и бијеле цркве, 2235    отприје их Хусо опазио, 2236    па све хода и сеири дружину. 2237    Кад на једно друштво ударио, 2238    кад ту сједи неколико друга, 2239    и међу њих Глумац Осман-ага. 2240    Хусо прође, ни мукајет није. 2241    Кад на друго друштво ударио, 2242    кад ту сједи неколико друга 2243    и међу њих од Орашца Тале. 2244    Хаџу Тала попом начињели, 2245    растворио Тале календаре, 2246    па он њима тихо проговара: 2247    »Ђецо моја, живота ми мога, 2248    како моји календари кажу, 2249    биће данас смрада у лугове, 2250    око воде и бијеле цркве.« 2251    Хусо гледа, ни мукајет није. 2252    Кад погледа крај бијеле цркве, 2253    док опази двоје Латинчади, 2254    ђе се с пуном плоском отимаху. 2255    То не било двоје Латинчади, 2256    већ то било до два побратима. 2257    Једно ти је Арнаут Османе, 2258    а други је Кунарић Омере. 2259    Они пазе низ лугове равне 2260    кад ће им се шићар помолити. 2261    Дока стаде јека уз лугове, 2262    док сребрене избише кочије, 2263    у кочију измирска краљица. 2264    Уз њу сједе два посовца сина, 2265    уз кочије пет стотин солдата 2266    што чувају кола и кочије. 2267    Па падоше до камене цркве, 2268    и на цркви отворише врата, 2269    па падоше води љековитој. 2270    Студеном се водом умиваху, 2271    у бијелу уљегоше цркву, 2272    молише се богу по закону. 2273    Кад службена звона искуцаше, 2274    онда госпа вику учињела. 2275    Прве дуке дјецу доватише, 2276    на студену воду донијеше, 2277    љековитом водом пресипаху. 2278    Кад то видје нејак Хусејине, 2279    до алата долази ајвана, 2280    па алату тихо говораше: 2281    »Еј, алате, моје добро драго, 2282    могу ли се у те поуздати, 2283    да изнесеш троје уз планину?« 2284    Па му скиде бугар-кабаницу, 2285    а притеже на току кајасу, 2286    алату се баци на сриједу, 2287    до студене воде долазио, 2288    одлеће му иза кука рука, 2289    до студене воде допануо, 2290    и посјече двије дуке прве. 2291    Па дофати двоје дјеце младо, 2292    алату их у зобницу баци, 2293    па се пови по алату своме. 2294    Кад то била сила опазила, 2295    усу лунта ко од неба крупа, 2296    он побјеже уз гору зелену. 2297    Онда Тале тихо говораше: 2298    »Нуто муке и невоље љуте, 2299    ми мишљасмо да смо поранили, 2300    али други шићар задобише! 2301    Копилади, моји Крајишници, 2302    је ли попе вама говорио 2303    да ће бити смрада у лугове!« 2304    Кулашу се на сриједу баци, 2305    до кочија доћера кулаша, 2306    па за руку докопа Латинку 2307    па је за се на кулаша баци, 2308    а с кулаша тихо проговара: 2309    »Копилади, моји Крајишници, 2310    сад се бранте ако вам ваљаде!« 2311    Оде Тале брдом и планином. 2312    Алах боже немила састанка, 2313    сипа лунта ко из неба крупа, 2314    паде тама од неба до тала 2315    од брзога праха и олова, 2316    и од духе коњске и јуначке. 2317    Звека стоји оштрије сабаља, 2318    хрска стоји витије ребара, 2319    јека стоји љута рањеника. 2320    Ал’ се љута притрефи Крајина, 2321    низ лугове силу расћераше, 2322    око цркве шићар покупише. 2323    Вратише се брду уз планину, 2324    понијеше своје рањенике, 2325    изиђоше брду на границу. 2326    Ту нађоше дели Хусејина, 2327    вада коња крај танке јелике, 2328    плаши му се алат у планину 2329    јера плачу дјеца на алату. 2330    И отален кренуше дружину, 2331    и сиђоше сенту на Удбину, 2332    сваки иде свом бијелу двору. 2333    Хусо оде својој танкој кули. 2334    Далеко га отац опазио, 2335    па га срете у поље зелено. 2336    Кад опази двоје дјеце младе, 2337    знаде ─ дјеца измирскога краља, 2338    па се стари рахат учинио: 2339    »Ај, аферим, Хусејине сине, 2340    кад с’ старину своју поновио, 2341    свој Крајини срце отворио.« 2342    Од алата дјецу дофатио, 2343    изнесе их на бијелу кулу, 2344    па истекар свадбу и весеље. 2345    Хусо љуби сестру Хрњичину. 2346    То прођоше три бијела дана, 2347    кад четврто јутро освануло 2348    док у поље ниче књигоношче, 2349    гологлаво преко поља скаче, 2350    и зелено поље погазио 2351    танкој кули Хусејина дође, 2352    па задрма халком на вратима. 2353    Опази га ага Халил-ага: 2354    »О мој сине дели Хусејине, 2355    ено дрма халка на вратима, 2356    сиђи, виђи ко је на вратима, 2357    ја бих реко да је књигоноша.« 2358    Хусо спаде на авлинска врата, 2359    од авлије канат отворио 2360    док допаде лака књигоноша. 2361    Капу скида, под пазухо тура, 2362    врсну момку пољубио руку, 2363    на руци му књигу оставио. 2364    И кад Хусо књигу прифатио, 2365    из позара књигу извадио, 2366    књигу чита, на књигу се смије, 2367    јера књига од Измира града. 2368    Њему краље књигу оправио, 2369    и у књизи вако говорио: 2370    »О Турчине, дели Хусејине, 2371    ја те молим, за невољу љуту, 2372    немој моје дјеце превјерити, 2373    ја их немој глади напатити, 2374    ни госпоју у сокак гонити, 2375    да ми боса по сокаку хода, 2376    да јој сунце припаљује лице. 2377    Сада ишти колико ти драго!« 2378    Онда Хусо перо прифатио, 2379    књигу пише, лахко говораше: 2380    »О ђидијо, од Измира краљу, 2381    нећу твоје дјеце превјерити, 2382    а нећу их глађом напатити, 2383    ранићу их медом и шећером, 2384    у мехку их свилу завијати, 2385    нећу госпе гонит у сокаке 2386    да ти боса по сокаку хода, 2387    да јој сунце припаљује лице. 2388    Ја ћу госпу у халват турити, 2389    најмићу јој двије послушкиње, 2390    а нећу ти паре ни динара, 2391    ето тамо буљубаша Мује 2392    ш њим се годи како ти је драго.« 2393    Па ту књигу до Измира врати. 2394    Куд год иде, до Измира сиђе 2395    баш на руке краљу измирскоме. 2396    Када краље књигу дофатио, 2397    књигу штије, грозне сузе лије. 2398    Виком виче Ђоку тавничара: 2399    »Ид’ изведи из тавнице Муја!« 2400    Ђоко оде, изведе сердара. 2401    Кад му краље ставио трпезу, 2402    дости пива а дости једива: 2403    »Де, Турчине, де живот поврати!« 2404    Онда Муји тихо говораше: 2405    »Нека краље, зафаљујем лепо, 2406    ни у здравље твоје, ни сердара, 2407    већ јунака дели Хусејина, 2408    који ти је дјецу уграбио 2409    и госпоју главиту краљицу.« 2410    Па сједоше те се напојише. 2411    Онда краље Муји говораше: 2412    »Ага Мујо, душманине стари, 2413    Хусо сишо, дјецу заграбио, 2414    сад је на те књигу оправио 2415    да се с тобом за откуп погађам. 2416    Шта ће бити за дјецу откупа?« 2417    Онда Мујо краљу говорио: 2418    »Господару, много бити неће, 2419    нијеси ме заробио давно, 2420    истом има седам годин дана, 2421    што си ме добро издржаво: 2422    трећи данак кору хљеба туко 2423    а четврти сузу воде шмрко, 2424    назор мого умријети нисам! 2425    Сад откупа много бити неће: 2426    сто хиљада жутије дуката 2427    да начиним кулу и авлију, 2428    јер је кула моја опанула. 2429    И јагруза коња из подрума 2430    што га двапут јашеш на годину, 2431    кад у поље пођеш намастиру, 2432    и даћеш ми сабљу оковану 2433    што су коре од дуката жута, 2434    а кустура од мазије љуте, 2435    што јој балчак од алмаз-камена, 2436    на сриједи алај-камен драги, 2437    при њему се види вечерати, 2438    кроз по ноћи кад свијеће нема, 2439    ко у подне када грије сунце. 2440    Поврати ми гојена Халила 2441    из Малтије земље просторије 2442    штоно си га прије претурио, 2443    и даћеш ми Тихану дјевојку 2444    да оженим брата рођенога.« 2445    Онда краље њему говораше: 2446    »Шути, Мујо, каменом ти стала, 2447    вјера моја и не убила ме, 2448    пара имам а броја им не знам, 2449    паре бих ти мого поклонити 2450    ђешће жалим бијесна јагрза 2451    израд моја два близника сина 2452    и госпоје, несретне краљице. 2453    И јагрза не браним ајвана, 2454    ал’ ти не дам сабље оковане, 2455    и Тихане моје милоснице, 2456    и Халила повратит не могу, 2457    па када их нигда видјет нећу, 2458    једном су их врази однијели.« 2459    Онда Мујо чашу отурио, 2460    на биљарди на ноге скочио: 2461    »Ајде, краље, отварај тавницу, 2462    већ сам пусту кућу превикао, 2463    да тавнујем доклен ти је драго!« 2464    Скочи Мујо низ одају пође, 2465    за њим краље брже полетио: 2466    »Стан’, Турчине, куће не видио, 2467    даћу пусту сабљу оковану, 2468    само не дам Тихану дјевојку, 2469    ни’ Халила могу повратити!« 2470    Опет Мујо низ одају пође, 2471    виком виче: »Отворте тавницу!« 2472    Њега краље фата за ручицу: 2473    »Стан’, Турчине, стари душманине, 2474    даћу цуру, згодила је муња, 2475    само брата повратит не могу!« 2476    Онда Мујо краљу говорио: 2477    »Господаре од Измира краље, 2478    слушај добро што ћу говорити, 2479    тврђа вјера од сваког камена, 2480    да ми Измир по темељу дадеш 2481    ја откупа без Халила нећу, 2482    јер је моје срце испуцало 2483    за Халила брата рођенога. 2484    Нејма брата док не роди мајка!« 2485    Нуто краља ђе се узмучио, 2486    све одљева сузе од очију 2487    јер му жао двоје дјеце мало: 2488    »Брате богом од Кладуше Мујо, 2489    ти ако си срца јуначкога, 2490    знадеш, прече по богу миломе, 2491    нег по роду и оцу и мајци, 2492    прифати ми данас за братимство, 2493    поврати ми дјецу од Турака! 2494    Вјера ти је тврђа од камена, 2495    што ти кажем истина је жива, 2496    кад би моја полећела глава, 2497    што је волим од свега свијета, 2498    ја Халила повратит не могу, 2499    јер је тамо јача краљевина, 2500    а код њихе не има Турака, 2501    нит су прије видјели Турчина, 2502    па истога повратити неће. 2503    Ама ћу ти вјеру заложити, 2504    што ти речем преварит те нећу. 2505    Кад ми дјецу од Крајине вратиш, 2506    ет’ узимаш мојега јагрза, 2507    што га нема у седам земаља 2508    ни у осму земљу принципову, 2509    ни девету султан царевину, 2510    од крхата мојега ајвана!« 2511    Кад то зачу буљубаша Мујо, 2512    онда узе перо и артије, 2513    оде књигу по кољену градит. 2514    Ситном књигом тихо говораше: 2515    »О мој зете, дели Хусејине, 2516    ти покупи неколико друга 2517    немој много, ама ваљастије, 2518    и поведи краљеву краљицу, 2519    и краљева два посовца сина 2520    изведи их на границу суву, 2521    ту морате робље мијењати.« 2522    Онда краље књигоношу нађе, 2523    спреми књигу на турску Крајину. 2524    Кад полеће пошта књигоноша, 2525    куд год иде, на Крајину сиде, 2526    танкој кули Гази Халил-аге, 2527    па задрма халком на вратима. 2528    Стари позна руку од Маџара, 2529    Хусејину сину говораше: 2530    »Иди сиди на авлинска врата, 2531    па отвори канат на авлији, 2532    види, сине, ко је на вратима!« 2533    Стари рече, млађи не порече, 2534    одма Хусо на авлију сиђе, 2535    и отвори канат на вратима. 2536    Док упаде пошта књигоноша. 2537    Како паде, добро јутро викну, 2538    и Хусо им здравље прифатио. 2539    Из позара књигу извадио, 2540    књигу чита, на књигу се смије. 2541    Стари дједа сину говораше: 2542    »О мој сине, дели Хусејине, 2543    кака књига, од кога је града?« 2544    Онда Хусо тихо говорио: 2545    »А мој бабо, старац Халил-ага, 2546    ситна књига краља измирскога, 2547    иште дјецу, отпушћа сердара!« 2548    Онда стари сину говораше: 2549    »Хусејине, драгши од очију, 2550    ја би ласно дјецу оправио 2551    ал’ се бојим хили од Каура, 2552    да сердара сагубити неће. 2553    Већ покупи неколико друга, 2554    бирај, сине, од боја јунаке, 2555    ја ћу своју старост замучити, 2556    отпремити двоје дјеце лудо, 2557    у меку их свилу повијати, 2558    а златном их жицом утезати 2559    да нас не би Влаше прекорело, 2560    да смо ружно дјецу издржали.« 2561    Хусо књиге неколке гради 2562    на сердаре и на буљубаше; 2563    сто и двадест друга саставио, 2564    још поведе краљеву госпоју. 2565    Дјеце двоје златом утезаше, 2566    покренуше, дјецу поведоше. 2567    Путоваше неколико дана, 2568    изиђоше на Звјездан-планину, 2569    на планину на границу суху. 2570    Када краље прије излазио 2571    и са њиме буљубаша Мујо, 2572    и Мујина врсна побратима, 2573    побратима Приморац Илија! 2574    И велики шићар изнијели, 2575    што је краље шићар приложио, 2576    и вођаху краљева јагрза: 2577    држаху га четири солдата, 2578    и опет му ништа не могаху. 2579    На планини робље мијенуше. 2580    Онда краље Муји говораше: 2581    »Ага Мујо, стара буљубаша, 2582    тврду сам ти вјеру заложио 2583    да ти дадем слугу Митодију, 2584    што је ходо за седам година 2585    обишо је све седам земаља, 2586    знаде Влаше све седам језика, 2587    памет има карара му нема, 2588    волим Миту нег јединога сина, 2589    и с тобом ћу Миту оправити, 2590    до Малтије земље просторије. 2591    Да га не би Мито избавио, 2592    и ту би му кости остануле!« 2593    То рекоше па се поздравише, 2594    оде краље бијелу Измиру, 2595    оде Мујо сенту на Кладушу. 2596    Када дође до бијеле куле, 2597    танка кула па му опанула, 2598    сви варакли ћошци оборени, 2599    вјерна љуба поли остарела. 2600    Ђе ли бисмо, ђе ли останусмо, 2601    коју л’ бјесмо пјесму запјевали, 2602    у ком смо је мјесту оставили?! 2603    Сад моремо да је покренемо, 2604    ал’ је пјесма тужна и дугачка, 2605    већ пјевача грло забољело 2606    казујући што је прије било! 2607    Шала није, казиват ваљаде, 2608    људи много молба освојила! 2609    Ага Мујо испод куле виче: 2610    »Вјерна љубо, драгша од очију, 2611    или те је старост освојила, 2612    или си се на ме расрдила, 2613    или си се прије преудала 2614    па не среташ господара свога, 2615    ил с’ Омера сина закопала, 2616    туговала, тужни сан заспала?« 2617    Стара зачу Мустафина мајка, 2618    па старица тихо говораше: 2619    »Моја снахо, добре среће била, 2620    ти отури ђерђеф од мерџана 2621    и испусти иглу од биљура, 2622    не вез’ веза, удават се нећеш!« 2623    Па се стара преко куле ваља, 2624    и сусрете на авлију сина, 2625    ш њиме бјеше Бегова Бегзада. 2626    Од жалости раставила руке, 2627    склопи Муји о бијелу врату. 2628    Живе руке стара саставила, 2629    а мртве је руке отворила, 2630    и умрије на авлији стара, 2631    од жалости и од жеље тешке. 2632    Онда Мујо на авлију викну: 2633    »Бог т’ убио Бегова Бегзада, 2634    у зо час се лијепа родила, 2635    с тебе доби ледену тамницу 2636    и тавнова за седам година, 2637    сваке сам се муке напатио. 2638    И те бих ти јаде опростио, 2639    умрије ми с тебе мила мајка; 2640    и те бих ти јаде опростио, 2641    већ изгуби брата рођенога; 2642    и те бих ти јаде опростио, 2643    већ ми Ђогат оста у Каура, 2644    оста рана до вијека мога.« 2645    Па се Мујо до чаршије врати 2646    и опреми остарјелу мајку. 2647    Укопаше, џенаду клањаше. 2648    И набави гоге и мајсторе 2649    те опреми кулу и авлију. 2650    Једно јутро Мујо поранио 2651    пије кафу, тегли тумбећију, 2652    вјерној љуби тихо говораше: 2653    »Донес’дер ми ђузел одијело 2654    што је пусто давно остануло, 2655    нијесам га често облачио 2656    у години два бијела дана 2657    када дођу два турска бајрама.« 2658    Скочи љуба, рухо донијела, 2659    те на тело тури одијело, 2660    мави ћурак на рамена баци, 2661    па га ето ситнијем сокаком 2662    доклен дође на зелену лонџу. 2663    Бијаху се Турци окупили, 2664    тридест ага један до другога, 2665    сви сједаху, хладно пију пиво, 2666    уврх кола стари Ћејван-ага 2667    и до њега Ковачевић Рамо, 2668    у Крајини двије аге старе 2669    што јим има по стотину љета. 2670    Мујо дође па им селам виче. 2671    Све му аге здрављем прифатише, 2672    широко му мјесто начинише, 2673    а пуном га чашом дочекаше, 2674    а у чаше све добродошлице: 2675    »Здраво ага, кладушки сердаре, 2676    Крајина је тужна останула: 2677    нит се купе под бајрак јунаци, 2678    нити иду у чету јуначку, 2679    нит изводе роба ни робиња, 2680    нит износе осјечене главе, 2681    нити ките цареве градове 2682    себеб тебе кахарли Крајина.« 2683    Онда Мујо њима говораше: 2684    »Фала, аге, на ваше бесједе, 2685    ал’ не фала на ваше јунаштво. 2686    Кроза седам пуније година 2687    не сћедоште дикат учињети 2688    ни сердара свога избавити. 2689    Ал’ нијесте вјешти кулаузи 2690    тевдилиле низ Каурску проћи, 2691    сад вам ево буљубаше Мује, 2692    ђечек немам бијесна Ђогата, 2693    јал’ имадем бијесна јагрза, 2694    јагрз није гори од Ђогата, 2695    молим вам се, моје аге драге, 2696    ја ако сам себе избавио, 2697    тамо ми је срце остануло, 2698    нема брата гојена Халила. 2699    Хоћете л’ се каил учињети, 2700    да скупимо неколико друга 2701    ал’ бирана коња и јунака, 2702    који може стићи и утећи 2703    и за оштро гвозђе прифатити, 2704    на запету пушку ударити, 2705    посјечена погазити друга, 2706    а рањена не оставит друга, 2707    да тефдилом низ Каурску прођем, 2708    да сиђемо дубоку лиману, 2709    да ваљано друштво претуримо, 2710    свучемо се до земље Малтије, 2711    не би ли нам добра срећа била 2712    не би л’ брата избавили мога, 2713    и Ђогата, десно крило моје!« 2714    Сваки шути, ништа не говори, 2715    ал’ говоре двије деде старе: 2716    »Ага Мујо, све Крајине крило, 2717    прођ’ се врага, не гони му трага, 2718    прођ’ се твога несретна Халила, 2719    ђаво био, па га и однио, 2720    зар толико друга изгубити 2721    за твојега несретна Халила.« 2722    Аги Муји врло жао било, 2723    од очију сузе упустио 2724    па агама тихо говорио: 2725    »Драге аге, на том вам не фала, 2726    нит вам фала ни за душу било, 2727    нит вам дуго за живота било, 2728    веће тако од бога суђено 2729    да чектише моја руса глава. 2730    Тавново сам седам годиница 2731    и каурско гвозђе држо на се, 2732    тврда вјера и не убила ме, 2733    још ћу сада дикат учињети, 2734    и поћи ћу сентом и свијетом, 2735    потражити мојега Халила. 2736    Ил’ ћу брата избавити свога, 2737    ил’ ћу русу главу оставити.« 2738    Пехар чашом о тле ударио, 2739    па отален на ноге скочио, 2740    и ето га својој танкој кули. 2741    Кад изиђе кули на бојеве, 2742    књигу пише а тихо говори: 2743    Еј, мој зете, дели Хусејине, 2744    ја те волим ко и сина свога, 2745    спремај себе и алата свога, 2746    брже да си мојој танкој кули. 2747    Ваља, сине, нама путовати, 2748    силазити дубоку лиману, 2749    очи вити, у лиман скочити, 2750    ил’ Халила мога избавити.« 2751    Кад ту књигу Хусејину спреми, 2752    куд год иде, на Удбину сиде, 2753    Хусејину на бијеле руке. 2754    Када Хусо књигу превидио, 2755    па је баби додаваше своме. 2756    Кад то виђе старац Халил-ага, 2757    ситној књиги стари одговара: 2758    »Пријатељу, кладушки сердаре, 2759    што си ситну књигу оправио, 2760    кад ти књиге прифатити нећу. 2761    Ја не имам од срца евлада 2762    изван Хусу сина јединика. 2763    Он се тамо ни помаћи неће« 2764    Кад то зачу дели Хусејине, 2765    љуби оца у бијелу руку: 2766    »А мој бабо, старац Халил-ага, 2767    молим ти се ко и оцу своме, 2768    дај ми изун и алата твога, 2769    да ја с Мујом у дружину пођем, 2770    срамота га сама оправити. 2771    Јер тако ми вјере у којој сам, 2772    ако мене изун дати нећеш, 2773    изун, бабо, и алата свога 2774    ја ћу спремит себе на одају, 2775    танку пушку под руку турити, 2776    побјећи ћу главом по свијету. 2777    Док те чујем жива у Удбини 2778    твоје очи Хусе видјет неће, 2779    туђе ће те руке укопати, 2780    туђе руке у земљу спустити.« 2781    Онда стари ага проговара: 2782    »О мој сине, дели Хусејине, 2783    немој ићи без изуна мога, 2784    немој бјежат главом по свијету, 2785    спреми себе и алата свога, 2786    ал’ се, сине, тевдилски опреми!« 2787    Кад то зачу дели Хусејине, 2788    он припаде китну чивилуку 2789    па каурске облачи хаљине, 2790    мол доламу, мавене чакшире, 2791    око врата колијер од злата, 2792    па исчешља туру и перчина, 2793    и оплете седам плетеница 2794    и три крста од сувога злата 2795    и четири паре крсташице, 2796    па се стеже мукадем појасом, 2797    па допаде до алата свога. 2798    Млађи били, спремили алата, 2799    алату се на сриједу баци, 2800    право оде до Кладуше мале. 2801    Све путова док Кладуши сиђе 2802    под бијелу Хрњичину кулу. 2803    Па се дере од алата свога: 2804    »Драги ага, са Кладуше Мујо, 2805    јеси л’, ага, на бијелој кули? 2806    Ево теби Хусејина твога!« 2807    То је Мујо једва дочекао, 2808    он не вели: »Разјаши алата!« 2809    веће вели: »Чекај на алату!« 2810    Он опреми себе и јагрза 2811    и прикити свијетло оружје, 2812    па јагрзу паде на сриједу, 2813    окренуше низ поље зелено. 2814    Све пролазе брда и паланке 2815    и каурске бијеле градове. 2816    Ђе их бијел данак остављаше 2817    све с коњима конак боравили, 2818    док сиђоше граду измирскоме, 2819    право двору краља измирскога. 2820    Одма краље Мују опазио. 2821    Чијем виђе, бирдем га познаде, 2822    и пред њега слуге оправио, 2823    и његова зета Хусејина. 2824    Изведе их на танку биљарду, 2825    и ноћише, лијепо им било. 2826    А на јутро боље поранише, 2827    онда Мујо краљу говораше: 2828    »Побратиме, од Измира краље, 2829    је л’ истина што си говорио 2830    да ми дадеш слугу Митодију 2831    да ме води у земљу Малтију?« 2832    Онда краље тихо одговара: 2833    »Побратиме, од Кладуше Мујо, 2834    жалост ми је слугу поклонити, 2835    ал’ сам река, препорећи нећу.« 2836    Одма краље из аваза викну: 2837    »Митодија, вјерна моја слуго, 2838    спремај себе на танку биљарду, 2839    спреми своју чекрк бедевију!« 2840    Одма Мито на ноге скочио, 2841    спреми себе на танку биљарду, 2842    још опреми чекрк бедевију, 2843    и јагрза Мујина хајвана, 2844    и Хусина бијесна алата. 2845    Спремише се три сокола сива, 2846    на добре се коње поправише, 2847    оде Мито, одведе сердара, 2848    оста краље јаде јадујући. 2849    Све одоше подну латинлука, 2850    лахко конак до конака граде 2851    док сидоше дубоку лиману. 2852    Кад сидоше мору дебеломе, 2853    разјахаше коње на ливаду, 2854    све се возе низ море галије. 2855    Док наиђе Мића галиџија, 2856    онда виче слуга Митодија: 2857    »Чујде мене, Мића галиџија, 2858    прићерај ми на крају галију 2859    јер, тако ме вјера не убила, 2860    ако крају прилазити нећеш, 2861    прифатићу танку пафталију, 2862    пробићу ти на мору галију, 2863    потопити тебе и дружину.« 2864    Препаде се Мића галиџија, 2865    он до краја прићера галију, 2866    те прифати коње и јунаке 2867    па по мору стаде путовати. 2868    Док дебело море пребродише, 2869    јунаци се сува дофатише, 2870    већ одоше сувом путовати. 2871    И падоше пољу малтинскоме 2872    па зелено поље пребродише, 2873    и Малтији пали на капију, 2874    на велико чудо ударили. 2875    Ту сједаху четири писара, 2876    и међу њих од Малтије краље, 2877    под њим бјеше сребрена столица. 2878    Вода му се витка бедевија, 2879    кака му је, три је клала вука, 2880    извија се баш ко ластавица, 2881    а џида се баш ко гуштерица. 2882    Из ноздрва бију пламенови, 2883    на њој стоји седло од мерџана 2884    што му ваља хиљаду дуката. 2885    Све по њему алмаз каменови, 2886    палуцају баш ко пламенови. 2887    Мујо дође па му помоћ виче. 2888    Сва господа љепше прифатила. 2889    Онда Мујо тихо одговара: 2890    »О бога вам, четири писара, 2891    како вам је у граду весеље, 2892    те пуцају у граду топови 2893    а пишете коње на капији?« 2894    Рекоше му четири писара: 2895    »Јабанџија, краљево весеље! 2896    Жени свога Вукаила сина, 2897    а удаје Луцију дјевојку, 2898    врсна роба меће на кошију 2899    баш Турчина од турске Крајине, 2900    љуту змију, Мујина Халила, 2901    скупљају се коњи кошијаши.« 2902    Онда Мујо тихо одговара: 2903    »Молим васке, четири писара, 2904    потпишите и јагрза мога.« 2905    Онда краље Муји бесједаше: 2906    »Де не лудуј, старац Маџарине, 2907    туди коња за кошије нема, 2908    дебелнога твојега јагрза, 2909    ноге су му баш ко у међеда. 2910    Ја сам писо у седам земаља, 2911    ту ће бити коња и кобила, 2912    би у пољу стига ластавицу, 2913    изван моја витка бедевија.« 2914    Кад то зачу Кладушковић Мујо, 2915    на јагрза грчки одговара. 2916    Јагрз бјеше, зборит не могаше, 2917    господару све разумијаше. 2918    Она краљевој паде бедевији, 2919    зубима јој гриву откидаше, 2920    а ногама седло обламаше. 2921    Све јој сруши седло од мерџана, 2922    а потрга гриву уплетену. 2923    Стоји вриска витке бедевије, 2924    ко кад су ју окупили вуци! 2925    Врло мрско од Малтије краљу, 2926    па срдито краље одговара: 2927    »Копиљане, фисан Маџарине, 2928    што пакосна доведе јагрза 2929    те ми закла витку бедевију, 2930    изломи ми седло од мерџана, 2931    ваљало је хиљаду дуката, 2932    вјера ти је, згубићу ти главу!« 2933    Па подвикну своје перјанике, 2934    те сердару савезаше руке, 2935    одведоше у ледну тавницу. 2936    Онда викну слуга Митодије: 2937    »Господаре, од Малтије краље, 2938    срам ти било круне над очима, 2939    што повеза од боја јунаке, 2940    оправи ји у ледну тавницу 2941    што су дошли теби на весеље. 2942    Бржи јагрз јесте од кобиле, 2943    ако смијеш да се заречемо 2944    у јуларе и у мртве главе, 2945    па да саме њихе потечемо. 2946    Ак’ утече твоја бедевија, 2947    узми наше све три русе главе. 2948    Ак’ утече јагрз од мејдана, 2949    дај нам роба Мујина Халила, 2950    и даћеш нам Луцу из кафаза, 2951    што су дошли свати по дјевојку, 2952    и сувише витку бедевију, 2953    нека носи воду у мутваке.« 2954    Нуто краља што му мрско било. 2955    Из столице на ноге скочио, 2956    и мавлуту на рамена баци, 2957    оде право до бијеле куле. 2958    Отле пође слуга Митодија, 2959    и за њиме дели Хусејине. 2960    Наведоше плацом и сокаком 2961    док падоше до пјане механе. 2962    Сусрете их крчмарица млада, 2963    слуга Мито тихо говораше: 2964    »Крчмарице , фина госпојице, 2965    нађи мени четири јунака, 2966    који уско на широко вежу, 2967    у дан леже, по ноћи ходају.« 2968    Одма госпа доведе Маџаре. 2969    Што говори дели Хусејине: 2970    »О госпоја, фина крчмарице, 2971    не жали ми мекије дуката, 2972    трошак чини колико ти драго, 2973    ударај ми јарак на јагрза, 2974    вјера моја и не убила ме, 2975    ако богдо срећа донијела 2976    те побјегне јагрз од мејдана, 2977    ја ћу тебе сретну оставити, 2978    сретна бити до вијека твога!« 2979    Нут Марице, фине крчмарице, 2980    до сахтијам долази сепета 2981    па извади крпу свиленика, 2982    па ту крпу вином натопила, 2983    па утеже бијесна јагрза. 2984    Па га прекри црвеном кадифом. 2985    Онда вели фина крчмарица: 2986    »О бога вам, четири Маџара, 2987    е тако вам хљеба бијелога 2988    и славнога крста таковскога, 2989    и тако вам очи не испале, 2990    сву ноћ мога водајте јагрза 2991    а ево вам четири дуката. 2992    Ако вам се чини дуга ноћца, 2993    те вас ћедне санак оборити, 2994    дођ’те мени до пјане механе, 2995    џаба ћу вас пива напојити.« 2996    Куну јој се четири Маџара: 2997    »Госпојице, фина крчмарице, 2998    е тако нам хљеба бијелога, 2999    кад год коњу хидле учињели, 3000    једа богда очи пожељели!« 3001    Па узеше за дизгин јагрза, 3002    одведоше коња у сокака. 3003    Нуто сада слуге Митодије, 3004    и Турчина дели Хусеина, 3005    обојицу верем прифатио 3006    нит спавају нити сна имаду, 3007    већ све пију тулумима пиво 3008    докле зора лице помолила 3009    и бијели свијет опасала. 3010    Сабах био, сунце огријало, 3011    на Малтију вриснуше топови, 3012    у сокаке викнуше телали: 3013    »Ко гођ има коња кошијаша, 3014    нека коња води на биљегу!« 3015    Одоше се коњи проводити, 3016    ил’ се многи коњи саставили, 3017    многи коњи од седам земаља. 3018    Стотину је брзије парипа, 3019    све парипа широкога врата, 3020    а стотину брзије хатова, 3021    све хатова танкије вратова, 3022    стотина је брзе бедевије, 3023    два алата од града Каната, 3024    два ђогата од Осата бана, 3025    и два ждрала Хајвар-ђенерала, 3026    бедевија бечкога ћесара, 3027    добар дорат екмешчије Симе, 3028    добар Ђогат од Кладуше Мује 3029    што је допо малтинскоме краљу, 3030    Мујин био, краљу допануо. 3031    Скочи Хусо, викну Митодију, 3032    изиђоше пред пјану механу, 3033    на сокаке нађоше јагрза, 3034    држаху га четири Маџара. 3035    Одма Хусо до јагрза дође, 3036    са ајвана јарак отурио 3037    јарак свали а седло навали, 3038    потеже му четири колана, 3039    и петицу ибришим тканицу, 3040    добра коња чува од колана, 3041    па посједе бијесна ајвана. 3042    И за њиме краљев Митодија, 3043    нападоше ломнијем сокаком. 3044    Кад дођоше граду на капију, 3045    на велико чудо ударише. 3046    Ту изишо млади ђувегија, 3047    од Осата, влашке бановине, 3048    што је цура за њег испрошена, 3049    под кочије двије бедевије, 3050    њихе држи Мујагин Халиле. 3051    И какав је, жалосна му мајка, 3052    јуначке му ноге претрохнуле, 3053    бијело му потавњело лице, 3054    убила га мема од камења, 3055    нокти су му баш ко у крсташа, 3056    руса коса с њом се опасује. 3057    Ал’ су аси влашке бедевије, 3058    кољу момка за мишицу руку; 3059    крадом Халил куне бедевије: 3060    »Бог убио двије бедевије, 3061    тавница ми живот извадила, 3062    од васке ми нема жива мира. 3063    Обадвје вас истргали вуци, 3064    господара погубили Турци.« 3065    Он мишљаше нико не чујаше, 3066    а то зачу од Осата бане, 3067    па допаде Мујова Халила, 3068    од себе му силе удараше. 3069    Колико га лахко ударио, 3070    два му здрава зуба поништио. 3071    На руци се прстен намјерио 3072    на образ му рану оставио. 3073    Кад то видје дели Хусејине, 3074    он расједе бијесна јагрза, 3075    капу скида под пазухо тура 3076    па допаде краљу Малтинскоме, 3077    руку љуби тихо проговара: 3078    »Господаре, од Малтије краље, 3079    јазук вама и наму вашему, 3080    хабер дали у седам земаља: 3081    ко год има коња кошијаша 3082    слободно је до Малтије сићи, 3083    свом хајвану срећу окушати. 3084    Сада дошла четири јунака, 3085    с Далмације и Принциповије, 3086    и Јазије, земље Московије, 3087    изабрали најбољег јунака 3088    што имаде најбржег хајвана 3089    турили га у бедем тавницу 3090    да му јагрз полећети неће. 3091    То од људи велика срамота, 3092    а од бога велика греота.« 3093    У томе се краљу сажалило: 3094    »Довед’те ми старца Маџарина, 3095    нек потече багдива јагрза, 3096    да он потље не би зажалио.« 3097    То одоше, Мују доведоше. 3098    А кад Мујо на капију дође, 3099    оба мрка отпустио брка 3100    а обрве ниско опустио 3101    па кроз њихе буџе начинио, 3102    а ајдучке очи извалио, 3103    па звијера на четири стране. 3104    Како паде до јагрза свога, 3105    он јагрзу тихо бесједаше: 3106    »Еј јагрзе, добро моје драго, 3107    неће л’ богдо срећа донијети, 3108    нећеш ли ми данас побјегнути, 3109    да добијем роба од Турака, 3110    врсна роба Мујина Халила, 3111    нек ти чини измет довијека.« 3112    Па јагрзу паде на сриједу, 3113    натиште га на градску капију, 3114    низ зелено поље навалио, 3115    ал’ Латини мудрост изводили, 3116    па далеко турили кошију, 3117    преко поља три пуна сахата. 3118    Одведоше коња на биљегу, 3119    па за гајтан коња завезаше. 3120    Кад пукоше на беден топови, 3121    пред коњима гајтан прекинуше, 3122    млоги пусти коњи полећеше. 3123    Кад у први сахат ударише, 3124    Мујо зафти бијесна јагрза. 3125    Све га руже краљеве катане: 3126    »Пушћај коња, усахле ти руке, 3127    еј, у зо час пиво префатио 3128    на грдне ти ране излазило, 3129    јер учини хилу код јагрза.« 3130    Мујо чује, чини се не чуо, 3131    докле први сахат погазио 3132    кад на други сахат ударио, 3133    он попушћа бијесну ајвану 3134    пола коња био разминуо, 3135    опе’ стаде зафтити хајвана, 3136    докле други сахат погазио. 3137    Кад у трећи сахат ударише, 3138    он попусти бијесну јагрзу, 3139    све је био коње разминуо. 3140    Сад мишљаше да је побјегнуо, 3141    по сахата бјеше пролазио, 3142    док му вила из облака викну: 3143    »Ага Мујо, сам те бог убио, 3144    јер другоме поклони кошију, 3145    удри коња, три га клала вука, 3146    пред тобом је алабалук коња, 3147    два алата од града Каната, 3148    два ђогата од Осата бана, 3149    и два ждрала Хајвар-ђенерала, 3150    бедевије бечкога ћесара, 3151    пусти дорат екмешчије Симе 3152    и твој Ђогат, три га клала вука, 3153    штоно ти га задобио краље!« 3154    Кад то зачу Мујо на јагрзу, 3155    писну Мујо баш ко змија љута 3156    па се пови по јагрзу своме, 3157    а прифати гују из чизама, 3158    што ј’ на њојзи седам плетеница, 3159    и на свакој зрно од олова. 3160    Куцну свога бијесна јагрза, 3161    куцка коња с обадвије стране; 3162    колико га лахко удараше, 3163    куд га куца, све му кожа пуца. 3164    Од коња се крвца одљеваше 3165    и све боји дјетелину траву. 3166    Мало шћера, па их стиже брзо, 3167    ђе их стиже, ту их оставио. 3168    Тице двије напријед идаху: 3169    једно дорат екмешчије Симе, 3170    друго Ђогат буљубаше Мује, 3171    фајде није јер је у другога, 3172    уби коња буљубаша Мујо. 3173    Уби коња ал’ му фајде нема, 3174    тице двије оставит не мере. 3175    Онда Мујо турски одговара: 3176    »Еј Ђогате, крила Хрњичина, 3177    дабогда те сломили курјаци, 3178    зар Каури теби омиљели, 3179    те с’ толико дикат учинио 3180    да уграбиш гојена Халила, 3181    да останеш и ш њим у Кауре.« 3182    Хајван Ђого, зборит не могаше, 3183    ал’ познаде господара свога, 3184    одма срце своје узафтио, 3185    Мујо стиже, па га оставио, 3186    ал’ не мере Симина дората. 3187    Уби коња, хаира му нема. 3188    Стоји рука буљубаше Мује, 3189    стоји цика жалосна јагрза, 3190    ко кад су га окупили вуци. 3191    Докле вила писну из облака: 3192    »Сердар Мујо, усахле ти руке, 3193    немој тући жалосна ајвана, 3194    небески те убили громови. 3195    Јесам ли ти прије говорио 3196    остани се несретна гнијезда, 3197    у јагрза једна посестрима. 3198    Видиш коња екмешчије Симе, 3199    четири су у њег помоћнице: 3200    једне ево небу под облаке, 3201    златне ми је косе уфатила, 3202    не да ми се савит до јагрза, 3203    три су дивно коло саставиле 3204    на прсима твојега јагрза, 3205    зазафтио твојега ајвана. 3206    Дабогда ти усануле руке, 3207    ти потегни двије пушке мале, 3208    покрени их низ јагрза свога, 3209    с двије стране низ гриву јагрзу, 3210    не би л’ богдо срећа донијела 3211    не би ли им коло погодио, 3212    на прса им кола раставио.« 3213    Кад то зачу сердар-ага Мујо, 3214    бијеле му полећеше руке, 3215    па потеже двије мљетакиње, 3216    окрену их низ гриву јагрзу, 3217    и пушкама живу ватру даје. 3218    Кад пукоше пушке Хрњичине, 3219    бог му дао, срећа донијела, 3220    у виленско коло ударио, 3221    на прса им коло растурио. 3222    Кад полеће јагрз од мејдана, 3223    аман боже, чуда великога, 3224    сави му се вила из облака, 3225    под јагрза подвалила крила, 3226    у гриви му сестра запјевала, 3227    ти би реко па би се заклео 3228    не дохваћа чава до камења. 3229    И допаде граду на капију, 3230    и главиту уграби кошију, 3231    па расједе бијесна јагрза. 3232    А дере се грлом и авазом: 3233    »Копиљане, Мујагин Халиле, 3234    водај мога бијесна јагрза!« 3235    Док допаде екмешчија Симо, 3236    па овако Симо одговара: 3237    »Копиљане, стари Маџарине, 3238    јер ми хилом задоби кошију, 3239    бржи дорат од јагрза твога.« 3240    Мујо шути, Мито проговара: 3241    »Екмешчија, курвино копиле, 3242    није дорат бржи од јагрза. 3243    Ако смијеш да се окладимо 3244    у јуларе и у мртве главе, 3245    да данаске коње одморимо 3246    а сутра их на гајтан пустимо, 3247    нек потече дорат са јагрзом. 3248    Ак’ утече дорат од мејдана, 3249    узми мога у повод јагрза, 3250    из два рама моју русу главу, 3251    већ ја ништа ни жалити немам, 3252    бијела се нагледао свијета 3253    и с браћом се чете находио 3254    и турскије насјекао глава. 3255    Ако вуку добра срећа била, 3256    допане ли у бијеле овце 3257    и мој јагрз на градску капију, 3258    да ти скинем са два рама главу, 3259    и поведем у повод дората 3260    нек ми носи воду за мутвака.« 3261    То рекоше па се окладише, 3262    преложише сенет и бесједе, 3263    одведоше коње у сокаке 3264    да водају коње мејданџије. 3265    Мујо сједа хладно пити вино 3266    док допаде слуга Митодија: 3267    »Ага Мујо, сам те бог убио, 3268    видиш, бржи дорат од јагрза, 3269    џаба хоћеш изгубити главу, 3270    стари Мујо, хилећаре стари!« 3271    На то му се Мујо насмијао: 3272    »Митодија, харан барјактаре, 3273    дај ми, боже, ноћи дочекати, 3274    ја ћу бјежат низ поље зелено, 3275    не би л’ богдо срећа донијела 3276    не би л’ сишо дубоку лиману 3277    те уграбим на лиман галију 3278    те превезем кости и Ђогата.« 3279    Сву ноћ Мујо заспат не могаше, 3280    нити спава нити сна имаде 3281    докле ноћи половину прође. 3282    Онда Мујо на ноге скочио 3283    па подвикну слугу Митодију, 3284    и сокола дели Хусејина. 3285    Опремише бијесна јагрза, 3286    и Хусина жалосна алата, 3287    Митодина крљата вранића, 3288    украдоше бијесна Ђогата, 3289    изведоше Мујина Халила. 3290    На добре се коње поправише, 3291    ударише у ситне сокаке, 3292    допадоше граду на капију, 3293    из капије пољу на ширину. 3294    Дуго поље четири сахата, 3295    љетна ноћца одма пролазила. 3296    Тамам бише насред поља равна 3297    докле зора лице помолила, 3298    те бијели свијет опасала. 3299    Онда Мујо на јагрза викну: 3300    »Ево муке и невоље љуте, 3301    сад ће влашка сила потпазити, 3302    за нама се поћер натурити, 3303    од нас грдно дјело начињети!« 3304    И то стало, за дуго не било, 3305    на Малтију вриснуше топови, 3306    два заједно, стотину уједно. 3307    Ударише зиле и борије, 3308    каурске се кршље отворише, 3309    За њима се поћер натурио, 3310    брдом пјешци, долом коњаници. 3311    Истом Мујо зелену лиману, 3312    док опази галиџију Ђоку: 3313    »Брате богом, галиџија Ђоко, 3314    одма спремај на лиман галију!« 3315    Ал’ у Ђоке готова галија, 3316    уграбише на галију Турци. 3317    Тамам бише мору на лиману, 3318    а каурска сила достигнула. 3319    Стаде рика баљемез топова, 3320    јека прође на морску отоку. 3321    Зачу Клиса, жалосна планина, 3322    и у Клиси влашке карауле, 3323    једна другу гласом довикује, 3324    све каурске упуцују лунте, 3325    а полеће влашка поселица. 3326    Онда Мујо тихо говораше: 3327    »Браћо, муке и невоље љуте, 3328    ето сада на морској отоци 3329    млого Влаха а мало Турака, 3330    хоће наске живе пофатати!« 3331    Гледа ага здесна и слијева 3332    на коју ће страну побјегнути, 3333    док на десну чудо опазио: 3334    по отоци шаша напуњена. 3335    Докле Тале гласовито викну: 3336    »Стари Мујо, кујо трбуљата, 3337    ево пуно петнаест данака, 3338    друштво храним у морској отоци, 3339    већ бијела хљеба нестануло 3340    дружина ме хоће оставити!« 3341    Хаџо Тале гласом довикује: 3342    »Хај’ на ноге, моји Крајшници!« 3343    На добра се коња поправише 3344    уз Клисуру жалосну планину. 3345    Када бјеше у богазе прве, 3346    већ мишљаху да су уграбили, 3347    онда Тале Муји одговара: 3348    »Ага Мујо, стара буљубаша, 3349    кам ти очи, ш њима не видио, 3350    ти погледај Тала барјактара, 3351    ђе не има паре ни динара 3352    патио се петнаест данака 3353    тешке глади у морској отоци. 3354    Вјера ти је тврђа од камена, 3355    ако немаш готовине блага 3356    а не водиш роба ни робиње, 3357    Тале ће ти погубити главу.« 3358    Онда Мујо Талу одговара: 3359    »Хаџо Тале, бог ти дао здравље, 3360    ти се шалиш а право не кажеш, 3361    ти не желиш готовине блага, 3362    нити тражиш бољега шићара, 3363    него што си Мују избавио.« 3364    Па их ето брду уз Клисуру. 3365    Како коме долазе чардаку, 3366    све их ватра дочекује жива. 3367    Неки пада, неки се препада, 3368    ал’ пролазе влашке карауле 3369    док падоше пољу Ахметовцу. 3370    Већ мишљаху кости изнијели, 3371    па у поље друштво заставише, 3372    одмарају коње витезове, 3373    превијају љуте рањенике, 3374    док жалосна јека испријека, 3375    док ето ти Ћелеш-капетана 3376    на његова бијесна алата. 3377    Бојно копље држи у шакама, 3378    забацује небу под облаке, 3379    а дере се грлом и авазом. 3380    Како збори, ко канд гору ломи: 3381    »Стари Мујо, стари илећале, 3382    да с’, Турчине, јуче побјегнуо, 3383    би Каурин данас пристигнуо.« 3384    Кад низ поље погледаше Турци, 3385    бутум коња Власи притиснули, 3386    коњ до коња, Маџар до Маџара, 3387    крсташи се издигли бајраци. 3388    Влаше креће уз поље топове, 3389    из поља им живу ватру даје. 3390    Када Турци силу опазише, 3391    побацише љуте рањенике, 3392    на добре се коње поправише. 3393    Хаџо Тале тихо говораше: 3394    »Крајичници, моји соколови, 3395    видите ли црнијем очима, 3396    кака нас је срећа поћерала, 3397    много Влаха а мало Турака, 3398    немојте се, дјецо, поуздати 3399    у кремење и у џевердаре, 3400    већ јашите коње витезове 3401    прифаћајте љуте крвопије.« 3402    Па допаде бијесну кулашу, 3403    кулашу се на сриједу баци, 3404    а у Тала погодна кројина, 3405    по једанпут пушке препразнише, 3406    јатагане криве прифатише. 3407    Аман боже, немила састанка! 3408    Кад се двије ватре ударише, 3409    паде тама од неба до тала, 3410    сипа лунта ко из неба крупа, 3411    крушке млаке, али нису драге. 3412    Ал’ се мало трефило Турака, 3413    и нејака дјеца покупљена, 3414    неки друже уз долове струже, 3415    неки добра коња разјахује, 3416    те од ватре лишце заклањаше, 3417    јер је жива ватра освојила 3418    а највише јека од топова. 3419    Онда Тале из аваза викну: 3420    »Крајчници, једна копилади, 3421    зарад шта сте се тако уплашили 3422    ђе каурски пуцају топови? 3423    Видите ли, моја браћо драга, 3424    данас ће се небо растворити, 3425    и џенетска врата отворити, 3426    на буљуке долазит хурије, 3427    доносити златне паштемаље, 3428    шехитима душе прифаћати. 3429    Благо ономе ко ће погинути 3430    и на овом мјесту останути, 3431    јуначкијем гласом умријети.« 3432    То Крајини гајрет долазаше, 3433    на добре се коње поправљају, 3434    и за бритке сабље прифаћају. 3435    звека стоји бриткије сабаља, 3436    хрска стоји виткије ребара, 3437    цика стоји добрије јунака, 3438    јека стоји љута рањеника. 3439    Кавга била четири сахата, 3440    већ се жива ватра ушућела, 3441    одбила се пушка у крајеве, 3442    али сиња магла уфатила, 3443    сад се не зна чија гине војска. 3444    Ага Мујо подигнуо руке 3445    и драгом се богу замолио: 3446    »Дај ми, боже, вијра из планине, 3447    да ја видим чија гине војска, 3448    ко ли гине, ко ли задобива, 3449    на коме је мејдан остануо.« 3450    Бог му дао, вјетар ударио, 3451    па из поља маглу одигнуо. 3452    Кад погледа црнијем очима, 3453    кад долови крви наљевени 3454    а брегови леша накићени, 3455    ваљају се љути рањеници. 3456    Оде Мујо окупљат дружину, 3457    и у поље сносит рањенике. 3458    Кад му нејма два најбоља друга, 3459    нејма њему дели Хусејина 3460    и сокола слуге Митодије, 3461    и жалосна Тала барјактара. 3462    Жалила иј цијела Крајина, 3463    а највише сердар-ага Мујо. 3464    Па посједе бијесна јагреза, 3465    наћера га Клисуром планином, 3466    док изиђе кланцу Јадичину, 3467    док гркнуше два врана гаврана 3468    већ на страну на танку јелику. 3469    Ага прије по чети ходио 3470    и свакије јада напатио, 3471    док опази двије твице вране, 3472    осјети се леша од јунака, 3473    кроз планину окрену јагреза 3474    док опази дели Хусејина 3475    и са ш њиме слугу Митодију, 3476    велике их ране освојиле, 3477    уз јелике плећи прислонили, 3478    све чупају маха од камења 3479    те у грдне ране залагаху 3480    не бију ли крвцу заставили, 3481    ни опет јој ништа не могаху. 3482    Рањен Хусо тихо одговара: 3483    »Бог убио, двије тице вране, 3484    зашто сте ми дотузили души? 3485    Не дате ми лахко умријети. 3486    Кунем вам се па вам ево кажем: 3487    Пуна ми је пушка у шакама, 3488    живо ће вам срце изгорети 3489    а танке вам ноге саломити!« 3490    Ага Мујо из аваза виче: 3491    »Дјецо моја, два добра јунака, 3492    јесте ли се љуто обранили, 3493    морете ли ране пребољети?« 3494    Хусо двије очи отворио. 3495    »Ага Мујо, све Крајине крило, 3496    грдно смо се, ага, обранили, 3497    на Мити је седамнаест рана, 3498    а на Хуси двадесет и четири.« 3499    Он расједе бијесна јагреза 3500    па прифати крпу свиленика, 3501    те утеже оба рањеника. 3502    Управи их на ноге невољне, 3503    оправи их на дугу пољану. 3504    За дизгине потеже јагреза. 3505    Истом мало кроз планину пође, 3506    кад погледа здесна налијево, 3507    док опази Тала барјактара. 3508    Рањен Тале под танку јелику, 3509    притисла га два зелена вука. 3510    Када Мујо опази вукове, 3511    бог знаваше згађати их ћијаше. 3512    Спазише га два зелена вука, 3513    побјегоше кроз јелово грање. 3514    Љуто писну од Орашца Тале, 3515    у планини гласовито виче: 3516    »Бог те убио, буљубаша Мујо, 3517    откуд тебе донијеше врази, 3518    те поплаши моје посестриме. 3519    Оно нису два зелена вука, 3520    већ су виле, моје посестриме, 3521    у планини биље саставиле, 3522    могају ми ране извидати.« 3523    Ага Мујо Талу долазио, 3524    утеже му ране и тијело, 3525    управи га на ноге невољне, 3526    па га сведе на дугу пољану. 3527    У пољану подвикну Крајину, 3528    у вртаче мртве закопаше, 3529    рањенике своје понијеше, 3530    изиђоше на турску Крајину, 3531    и Халила Бегом оженише. 3532    Митодији кулу начинише, 3533    порад своје, не гору од своје. 3534    Ето пјесме од старог земана, 3535    већ ме пусто грло забољело 3536    казујући три бијела дана. 3537    Не знам више, родиле нам вишње, 3538    нити боље, родило нам поље, 3539    и у пољу бјелица пшеница, 3540    љубиле ме главите дјевојке, 3541    пушћенице често долазиле, 3542    удовице и не одлазиле. 3543    Здраво био ко је прочитава, 3544    кусур, на здравље вам била.